O prirodi kritike - osporavanje Šekspira

Vilijam Šekspir, engleski pesnik i dramski pisac, dan danas ima ogromnu popularnost među ljubiteljima pozorišta i književnosti; negde od 19-og veka pa nadalje smatra se jednim od najznačajnih svetskih umetnika. Brojne predstave, obavezno mesto u lektiri, kao i već standardan epitet najboljeg stvaraoca na engleskom jeziku, dobro ilustruju Šekpirov kulturno-umetnički značaj. Ipak, i pored brojnih hvalospeva raznih književnih kritičara kojim se njegovo delo veliča, bilo je i onih koji su ga osporavali, a među njima se našao i Lav Tolstoj. S obzirom da je i sam prilično cenjen i poštovan stvaralac, istina, iz druge epohe i sa drastično drugačijim umetničkim senzibilitetom, njegova kritika zavređuje pažnje, te ćemo dalje analizirati šta je to tačno jedan od ruskih klasika zamerio Šekspiru.

Oberon, Titanija i Pak igraju s vilama. Vilijam Blejk

Tolstoj je već živeo u doba kada se Šekspir prilično cenio među tadašnjim kulturnim svetom; a, kako sam nije mogao da pronađe umetničku vrednost u onome što je Šekspir pisao, bio bi od strane tih ljudi prekoren za nerazumevanje. Brojne polemike te vrste podstakle su ga da dobro izuči sav Šekspirov stvaralački opus, i da nakon brojnih neuspešnih pokušaja "udubljivanja" u Šekspira objavi svoju negativnu kritiku - "O Šekspiru  i o drami". U tom tekstu, Tolstoj oštro kritikuje Šekspira. Svoju kritiku pokušava da koncepira sa što neutralnije pozicije, međutim, i pored toga, u suštini biva još kako subjektivan, što celu priču čini još reprezentativnijom, budući da i pored sopstvenog književnog umeća ne uspeva da svoju kritiku formuliše tako da zaista porekne Šekspirov umetnički kredibiltet. Pre upuštanja u detalje Tolstojevih analiza, treba pomenuti da njegovo osporavanje Šekspira nije bilo stalno ni toliko intenzivno koliko će se možda učiniti. Tolstoj je imao periode kada bi kritikovao i druge velikane svetske književnosti - Dantea i Getea, na primer. Ipak, svoju veliku, temeljnu i dugo pisanu kritiku, posvetio je fenomenu Šekspirovog stvaralaštva.

Tolstoj piše da je od prvog čitanja Šekspira očekivao puno, pravu "estetsku nasladu". Ipak, kako navodi, tako nečeg nije bilo, naprotiv, osetio je odbojnost, odvratnost dela, zapitavši se kako je moguće da je ono toliko cenjeno među obrazovanim svetom. Posle toga je godinama iznova i iznova proučavao Šekspira, misleći da će možda vremenom uhvatiti neku nit kvaliteta, ali, i pored tih brojnih napora, nikako nije mogao da pronađe nešto što bi ga zadivilo. Najzad, odlučuje da svoje mišljenje iznese svetu - iako znam da većina ljudi toliko veruje u kvalitet Šekspira, da neće ni nakon što pročitaju moje mišlljenje dopustiti mogućnost da sam u pravu, i da uopšte neće obratiti pažnju na isto, ja ću ipak, kako umem, pokušati da objasnim zašto smatram da Šekspir ne samo da nije veliki i genijalan stvaralac, već da je čak ispod proseka.

Dalje Tolstoj navodi mišljenja različitih kritičara u kojim se Šekspir veliča, a posebno njegovo delo "Kralj Lir". Rukovodeći se time da su u pravu, tj. da je "Kralj Lir" zaista najbolje Šekspirovo delo, Tolstoj razrađuje svoju misao baš na primeru "Kralja Lira". Izostavljajući mnoge detalje, Tolstoj prepričava Šekspirovu tragediju, i pri tom se, usput, osvrće na neke detalje, kritikujući ih. U tome je prilično temeljan i oštar. Pre svega se (u negativnom smislu) osvrće se na jezik kralja Lira, a scenu gde tri ćerke treba da kažu koliko ga vole ocenjuje kao "neprirodnu", te navodi da čitalac ne može da se unese u položaj učesnika scene, budući da je neuverljiva. Dalje pominje i dosadne razgovore, prazninu pričanja koja kod Tolstoja stvara odvratnost (izdvaja jedan kratak dijalog o pužu i sazvežđima kao reprezentativni primerak nivoa besmisla tih pričanja). U tom duhu Tolstoj nastavlja i dalje, pomno kritikujući tragediju po detaljima.

Koliko god da sam ovo loše predstavio svojim prepričavanjem, koje sam se trudio da učinim što nepristrasnijim, ja ću odvažno reći da je puna verzija još gora. Svakom čoveku našeg vremena, da nije već ubeđen da je ova drama puno savršenstvo, bilo bi dovoljno da je pročita do kraja, ako bi i imao dovoljno strpljenja, kako bi se ubedio da ona ne samo da nije savršenstvo, već da je u pitanju loše, očajno sastavljeno delo, koje je, ako uopšte i može da bude interesantno, namenjeno samo određenoj publici određenog vremena, a među nama ne može da izazove ništa osim odvratnosti i dosade.

Ovako Tolstoj sumira svoju kritiku "Kralja Lira", a ovaj, pomalo i uvredljiv ton, ipak pokazuje da Tolstoj nije bio sasvim nepristrasan kako kaže. Tolstoj se dalje poziva na mišljenje onih istih ljudi koji hvale Šekspira, uzimajući kao odliku dobre drame motiv protivrečnosti pojedinca sa njegovim karakternim osobinama u odnosu na ostatak sveta, pri čemu se dalja zbivanja moraju zasnivati na borbi oko te neusaglašenosti, a u cilju daljeg isticanja tih osobina. Tolstoj doduše priznaje da je taj uslov zadovoljen i kada je u pitanju "Kralj Lir", ali ističe da tu borba ne proističe iz prirodnog razvoja događaja i iz karakternih osobina likova, već se sasvim proizvoljno postavlja od strane autora. Odnos Lira sa ćerkama, ili Glostera sa sinovima Tolstoj smatra sasvim neprirodnim.

Tolstoj Šekspiru takođe zamera što se likovi njegovih drama (kako u "Kralju Liru", tako i u drugim) ne ponašaju u skladu sa vremenom u kojem žive. Tačnije, kada je u pitanju "Kralj Lir", dešavanja se odnose na 800-u godinu pre nove ere, dok se junaci nalaze u nizu oklonosti kakve su moguće tek u srednjem veku (u drami učestvuju kraljevi, vojske, nezakonita deca, farmeniri, oficiri itd). U naše vreme je već nemoguće sa interesom pratiti događaje za koje znaš da se nisu mogli desiti u onim uslovima koje s izobiljem detalja opisuje autor, zaključuje Tolstoj. 

Nakon opsežnog detaljisanja oko "Kralja Lira", Tolstoj prelazi na neke generalizacije. Osvrće se na mišljenje kritičara koji tvrde da je Šekspir bio nepraveziđeni majstor u građenju karaktera likova. Tolstoj se sa tim uopšte ne slaže, ukazujući na to da njegovim likovima nedostaje ono glavno svojstvo za ispoljavanje naravi - "jezik". Kod Šekspira, smatra Tolstoj, nema nekog posebnog jezika koji bi odgovarao pojedincima, koji bi na jedinstven način proisticao iz njihovih kraktera. Svi likovi govore jednim istim, Šekspirovim jezikom, kojim ne odgovara ni likovima dela, ni bilo kojim pravim ljudima. Tolstoj ispravno primećuje: reči junaka su toliko slične, da se na osnovu njih samih nipošto ne bi moglo ustanoviti ko ih izgovara. 

Tolstoj takođe objektivno opaža da mnogi od tih karakterističnih likova Šekspir uopšte nije smislio samostalno, već ih pozajmio iz već postojećih dela. Primera radi, lik kralja Lira je Šekspir pozajmio iz istoimene drame nepoznatog autora. To ističe i Tolstoj, i dodaje da Šekspir čak uspeo da oslabi kvalitet tih likova svojim doradama. Ne samo da su likovi u staroj drami bolji, nego je (po Tolstoju) ona Šekspirova nakićena masom nepotrebnih detalja (npr. u toj starijoj verziji uopšte ne postoje likovi Edmunda, Edgara i Glostera, dela gde se Lir nalazi u stepi i brojnih, po Tolstoju, nepotrebnih i praznih razgovora), a ima i logičniji, smisleniji kraj.

Otelo, Hamlet, Ričard i drugi tipični Šekspirovi likovi su takođe preuzeti. Šekspir, koristeći se likovima koji su već bili dati u postojećim dramama ili novelama, hronikama, opisima Plutarha, ne samo da ih ne čini stvarnijim i boljim, kako kažu oni koji ga hvale, već, naprotiv, uvek ih čini slabijim, a ponekad ih i uništava, kao u "Kralju Liru, terajući svoje likove da čine stvari koje im nisu svojstvene, i, najvažnije -  da govore ono što nije svojstveno ni njima, ni bilo kojim drugim ljudima. O umanjenju kvaliteta Tolstoj govori i u kontekstu "Hamleta", smatrajući osnovnu priču dobrom, ali Šekspirovu obradu lošom. Ni lik Lir, ni Otelo, ni Falstaf, a tek ne Hamlet, ne potvrđuju postojeće mišljenje o tome da je Šekspirova veličina u oblikovanju likova.

Vilijam Blejk. Žalost

Šekpira su kritičari koje Tolstoj pominje takođe često hvalili za lepa, dubokoumna razmišljanja (monolog Lira o kazni, Edgarove reči o svom prethodnom životu itd). Na to Tolstoj kaže: takva razmišljanja se mogu ceniti u prozi, u nekom traktatu ili zborbniku aforizama, ali ne i u dramskom delu, čiji je cilj da se izazove saosećanje s onim što se predstavlja. I zato stvari izrečene Šekspirom, ako bi i sadržale neke duboke i nove misli (čega u njima nema), ne mogu biti glavni kvalitet umetničko-poetskog dela. Naprotiv, takve reči, izreče u neodgovarajućim uslovima, samo mogu pokvariti umetničko delo.

Nakon duže razrade prethodne teze, Tolstoj se osvrće na još jedno ustaljeno mišljenje - da je čar Šekspira u njegovoj etici. Uzimajući za primer tumačenje Gervinusa, Tolstoj pre svega predstavlja srž Šekspirove etike, osporavajući je usput. Po Gervinusu, etika Šekspira zasniva se na principu obaveznog delanja - ispravno ponašanje sastoji se, po ovakvom kodeksu, u obaveznom činjenju nečeg, jer, u ovako postavljenom poretku stvari, činiti nešto znači biti dobar. Gervinus smatra da su za Šekspira ideali izlišni, i da je čovečanstvu potrebno samo delanje i zlatna sredina. Isti autor izvlači još neke teze Šekspirovog morala npr. da je moguće činiti previše dobra, da je moral kao politika itd. Tolstoj na osnovu toga shvata Šekspira kao nemoralnog, ali, sa aspekta svojih moralnih aršina, i u duhu Gervinusovih razmišljaja, a ne samog Šekspira. Zanimljivo je pomenuti šta o tome kaže Džordž Orvel u svojim razmatranjima: Nepravedno je okriviti Šekspira za nemoral, kako navodi Tolstoj. Etička ubeđenja pisaca se mogu ne poklapati, ali, kod Šekpira, definitivno postoji jedinstven etički kodeks, koji se može pratiti u celom njegovom stvaralštvu. Šekspir je mnogo veći moralista, nego, recimo, Čoser ili Bokačo.

Pošto razradi ovu tematiku, Tolstoj izvlači tri uslova za koje smatra da određuju kvalitet poetskog dela:

1) sadržaj

2) esteska komponenta, tehnička razrada

3) iskrenost (da autor i sam oseti ono o čemu piše)

Tolstoj zaključuje da Šekspir ne zadovoljava sva tri uslova (pri tom ponajviše poslednji, koji je ujedno, po Tolstoju, i najvažniji). 

U nastavku Tolstoj razmatra uzroke zašto je Šekspir popularan, koje u suštini svodi na predubeđenje. Nudeći neka konkretna objašnjenja (pozivanje na Geteove hvale) deluje nešto manje ubedljivo, te se čini da ne može baš tačno objasniti fenomen Šekspirove slave. U svakom slučaju, pripisuje je verovanju da je Šekspir dobar umetnik, te navodi jedan eksperiment koji je umeo da vrši sa obožavaocima Šekspira. Naime, tražio bi da mu daju neko mesto u Šekspirovim knjigama sa 10 uzastopnih dobro odrađenih redova. I takvi bi otvarali određena (ili nasumična) mesta, za koja bi Tolstoj obrazlagao zašto mu se ne dopadaju. Kako navodi, nikada ne bi uspeo da ih ubedi u to što govori, iako nisu imali adekvatne kontaargumente. Tolstoj odatle zaključuje da se Šekspir ceni iz predubeđenja, ne zbog istinskih kvaliteta. Na samom kraju teksta navodi svoje krajnje subjektivno shvatanje drame:

"Što pre se ljudi osobode od lažnih hvala Šekspiru, to će biti bolje. Pre svega, zato što će tada shvatiti da drama, koja u svojoj osnovi nema religiozni početak, ne samo da nije važno i dobro delo, nego u stvari jako loše. A pošto to shvate, moraće da traže i razrađuju neki novi oblik savremene drame, drame koja će ljudima usaditi veći nivo religiozne svesti; a, takođe zato što će ljudi, pošto se oslobode od ove hipnoze, shvatiti da ništavna dela Šekspira i onih koji ga kopiraju, služe samo radi razbibrige i zabave gledalaca, te da se nipošto ne mogu smatrati učiteljima života, kao i da se učenje o životu, dokle god ne postoji religiozna drama, mora tražiti na drugim mestima".

Moguće da je ovaj, definitivno subjektivni stav, bio jedan od glavnih podstreka Tolstoja za pisanje ovog teksta. Naravno, valja pomenuti do Tolstoj pod religioznom dramom podrazumeva nešto što bi se bavilo esencijalnim pitanjima sveta, što bi vuklo ka dubinama čoveka, razrađivalo duhovnost. Tako nešto nije bilo svojstveno Šekspiru, ali to ne znači da su stvari koje je pisao bile slabog kvaliteta, budući da su posedovale brojne druge.  Šekspir jednostavno nije pisao na način na koji je Tolstoj hteo da se drama piše, i taj deo kritike je prilično bez osnova. Takođe, kako piše Džordž Orvel, on mnogo toga shvata nepravilno, pošto analizira dela koja su na stranom jeziku, i ja gotovo da ne sumnjam da on zavidi Šekspiru, i da ga prezire. Tolstoj se odlučuje na neku vrstu falsifikacije, ili namerno ne obraća pažnju na mnogo toga. Orvel jezgrovito sažima Tolstojeva razmatranja: Tolstoj zaključuje da je Šekspir banalan, površan autor, koji nema jedinstvenu filozofiju, misli i ideje vredne pomena; njega ne zanimaju socijalna i religiozna pitanja, on ne oseća likove i istinu života, ako i ima neku određenu poziciju, onda je ona cinična, neprirodna, i sujetna. U tom smislu, Tolstoj je možda i bio u pravu, i Orvel se slaže da Šekspir nije bio kvalitetan filozof i mislilac - tačnije, da nije bio filozof uopšte! Međutim, to, iako je tačno, u suštini uopšte ne dotiče Šekspira - činjenica što nije bio preterano dobar filozof ne znači da njegova dela nemaju umetničku vrednost, baš zato što je umetnost mnogo više od brojnosti mudrih razmišljanja.

Verovatno se pitate zašto je Orvelu uopšte Tolstojeva kritika Šekspira bila toliko interesantna. Stvar je u tome da je upravo ova kritika bila zgodna ilustracija Orvelovih teza o prirodi kritike uopšte: umetnost i propaganda se jedva daju razdvojiti, i čak i oni sudovi koji deluju kao čisto estetski, uglavnom nisu slobodni od etičkih, političkih ili religioznih strasti. U teška vremena, kakavim se čini poslednjih 10 godina (tekst je pisan 1941), kada čovek koji misli nije mogao da ignoriše okolna dešavanja ili da zauzme neutralan položaj, ta ključna predubeđenja izlaze na površinu svesti. Kritika postaje sve subjektivnija, ponekad je teško ostvariti čak i privid nepristrasnosti. Kao reprezentativni uzorak Orvel uzima upravo Tolstojevu kritiku nazivajući je "antiestetičkom".

U svojim razmatranjima, Orvel priznaje da je Tolstoj na nekim mestima u pravu, a da na drugim uopšte nije, i, što je najvažnije, daje adekvatnu ocenu Tolstojeve kritike:

"Tolstoj kritikuje Šekpira ne kao pesnika, nego kao mislioca i učitelja, i njegov zadatak uopšte nije tako težak. Ipak, on udara pored cilja: Šekspir to čak i ne oseća. Njegova reputacija i zadovoljstvo koje nam daje njegovo stvaralaštvo, ostaju nepromenjeni. Očigledno, pesnik je nešto više od mislioca i učitelja, mada i ove osobine treba da ga krase. U svakom delu postoje elementi propagande, i ipak u svakoj knjizi, drami ili pesmi mora prisutstvovati nešto neuhvatljivo, nedostižno za moral i ideologiju - i to nazivamo umetnošću. U nekim okolnostima loša misao i loš moral mogu biti osnov dobre literature. Ako jedan tako veliki čovek kao Tolstoj nije uspeo u tome da nas ubedi u suprotno, sumnjam da će to uspeti bilo kome drugom.

Autor: M