Stranice

30. 8. 2015.

Džim Džarmuš i "Granice kontrole"

The Limits of Control, film Džima Džarmuša, nastavlja njegovu tipičnu poetsku liniju s karakterističnom zamršenom i zagonetnom fabulom, preko koje on iznosi svoje idealističko, subjektivno shvatanje sveta. Život postaje halucinacijom u kojoj se stvarno i nestvarno prepliću do nesvakidašnjeg jedinstva; sve postaje mogućim predmetom žive imaginacije. Dovoljno je naći se pred kubistički oslikanom gitarom i stvoriti je, pravo iz tog vremena, tek da se od nje otkine jedna žica. Apsurdno zvuči? Ne, to nije apsurd, samo specifična poetika. Iz iste izrasta svašta: neobični glavni lik magično smirenog lica, šibice koje razmenjuje s svojim nadrealnim saradnicima, sumanuto insistiranje na dve čaše esperesa. Sve je izvrnuto, nestandardno, dovedeno do namerne protivrečnosti. San i java postaju jedno - podsvest se pretvara u jedinu realnost.



Glavni junak je retko upečatljiv; njegov smireni, nepokolebljivi, robotski izraz lica odaje izuzetno čvrst karakter, spreman da odoli svakom mogućem iskušenju. Njegova svakodnevnica neobična je kao i on sam - dane provodi gotovo bez unosa hrane, besciljno šeta ulicama, a noću, nezavisno od svega, leži na svom krevetu bez spuštanja kapaka. Pravog sna nema jer san uvek traje - sve je san, onaj isti koji Čuang Ce spominje u priči o čoveku i leptiru, samo još nestvarniji. "Granice kontrole" su osmišljene u duhu strogog idealizma, u kojem subjektivnost postaje sredstvo moći, efektivna spona stvarnosti i transcendencije. Sve je to praćeno umerenim pesimizmom, i mišlju koja se nametljivo često ponavlja u samom filmu: "Ko misli da je veći od drugih treba da ode na groblje. Tamo će shvatiti da je život samo gomila praha". Vreme je prolazno, život je trošan, materijalne stvari na kraju se raspadaju. Ideje su večne, nezavisne od nas samih, a čovek je tu samo medijum. U idejama je, poručuje Džarmuš, vrhovna vrednost. 


Da je moguća glavna teza filma težnja izricanja hvale umetnosti kao fenomenu, potvrđuju i razgovori koje ima s svojim saradnicima, a koji su referenca na mnoge umetnike, poput Tarkovskog ili Kaurismakija. Posebno upečatljiva stvar je fenomen razmene šibica - koji glavni junak i njegovi saradnici praktikuju kao glavnu vrstu komunikacije. Jedini put kada se to ne dešava jeste prilikom plesnog nastupa jedne male muzičke grupe - tu se sama umetnost pobrinula za razumevanje, formalnosti nisu bile neophodne. Upravo taj momenat čini se vrhuncem čitavog filma.


Neobičnih momenata ima i u nastavku; prilično čest stav kritičara da ovom delu nedostaje akcije čini se skoro potpuno neosnovanim. Dešavanja nisu akciona, ali netipična su u duhu daleko finije estetike, a u prividu paradoksalnosti ipak se sluti čista misao. U suštini, retko se može pouzdano reći šta se zaista dešava, ali i pored toga koherentost događaja obezbeđuje celini čvrstu strukturu, slično kao u filmu Dead Man. Sve tematski različite situacije prati gotovo nepromenljiva atmosfera, ambijent u kojem prestaje realnost, a stalna putovanja i traganje za nečim, nisu ništa drugo nego istrajno traženje sopstvenog lika, pokušaj da se iskristališe jedinstven identitet. U tom smislu je posebno pogodno interpretirati kraj, koji je možda i jedina dodirna tačka s popularnom produkcijom, ali prestaje da to bude ako se shvati na opisani način, odnosno, kao borba s samim sobom. 

"LA VIDA NO VALE NADA", ponavlja Džarmuš par puta, misleći na ono što bi se moglo nazvati objektivnom realnošću. Njegova poruka čovečansvu koju "Granice kontrole" treba da prenesu, pre svega se može svesti na konstataciju da se umetnost mora ceniti. Fasciniran boemima, stvaraocima iz najrazličitijih disciplina, on, Umetnik, odaje priznanje onim koji su slični njemu, koncepirajući film kao estetsku kontemplaciju, kao san o snovima, cedeći iz suvoparne stvarnosti materijal za hvalospev svemu onom što je prevazilazi.



Autor: M

Нема коментара:

Постави коментар