Mišel Fuko - Problem i značaj ljudskog kapitala u ekonomskoj teoriji

Šta znači stvoriti ljudski kapital, stvoriti te kompetencije-mašine(1), koje će proizvoditi prihode, koje će biti nagrađivane prihodima? To, naravno, znači činiti ono što se zove edukaciona investiranja. Nije trebalo čekati neoliberale da bi se ukazalo na određene efekte ovih edukacionih investiranja, bilo da se radi o obrazovanju, bilo da se radi o profesionalnom usmerenju. Ali, neoliberali skreću pažnju na to da je ono što treba zvati edukacionim investiranjem, ili barem elementima koji ulaze u sastav ljudskog kapitala, da su oni mnogo veći i brojniji od običnog školskog ili profesionalnog učenja. Od čega se sastoji investiranje koje će formirati kompetenciju mašinu? Eksperimentalnim putem i opservacijama saznalo se da se ono sastoji, na primer, od vremena koje roditelji posvete svojoj deci van osnovnih aktivnosti vezanih za obrazovanje. Zna se vrlo dobro da će broj sati koje majka provede pokraj deteta, dok je još u kolevci, biti vrlo važan za konstituisanje kompetencije-mašine, ili za konstituisanje ljudskog kapitala, i da će dete biti daleko prilagodljivije ako su mu roditelji posvetili dovoljno sati, nego ako su mu ih posvetili manje. To znači da vreme hranjenja, vreme pažnje koje su roditelji posvetili deci, mora biti analizirano pilikom investiranja u konstruisanje ljudskog kapitala. Provedeno vreme, pružena nega, nivo kulture roditelja, takođe - jer se zna da za isto provedeno vreme, obrazovani roditelji će za dete stvoriti mnogo viši ljudski kapital nego oni sa nižim nivoom kulture - skup tih obrazovnih stimulusa koje dete prima: sve će to stvoriti elemente za formiranje ljudskog kapitala. To znači da bi se ovako stiglo do analize vezane za okolinu, kako kažu Amerikanci, života deteta, da će se moći izračunati i u izvesnoj meri brojevima izraziti, u svakom slučaju moći će se izmeriti mogućosti investiranja u ljudski kapital. Šta se od ljudskog kapitala proizvodi u detetovom okruženju? U čemu će se taj i taj tip stimulacije, takav i takav način života, takav i takav odnos sa roditeljima, odraslima, ostalim ljudima, u čemu će se sve to iskristalizovati u ljudskom kapitalu? Dobro, pošto treba ići daleko, ja ću biti brz. Na isti način može se izvršiti analiza lečenja, svih aktivnosti koje se tiču zdravlja pojedinca, koji važe za elemente prema kojima će ljudski kapital, pod jedan, moći da se poboljša, pod dva, da se očuva i koristi što duže. Treba, dakle, misliti o svim problemima, ili barem o svim problemima zaštite zdravlja, o svim problemima higijene, da bi se poboljšao ljudski kapital.

Isto tako, među elemente koji konstituišu ljudski kapital treba uračunati i mobilnost, odnosno sposobnost pojedinca da se seli, a pre svega migracije. S jedne strane, migracija predstavlja neku vrstu troška, jer osoba koja se seli, tokom perioda u kom se seli, neće zarađivati novac, imaće kako materijalni, tako i psihološki trošak prilagođavanja novoj sredini. Takođe će imati i manjak u zaradi jer mu period adaptacije neće omogućiti da prima nadoknade koje je ranije primao i koje će primati kada se adaptira. Svi ovi negativni elementi pokazuju da migracija jeste trošak, a šta je njena funkcija? Da se stekne poboljšanje statusa, primanja itd. Odnosno, to je investiranje. Migracija je investiranje, onaj koji migrira je investitor. On je samopreduzimač, koji vrši određena investiranja kako bi stekao određeno poboljšanje. Mobilnost populacije i njena sposobnost da odabira mobilnost, koja je u stvari odabir određenih investiranja u cilju poboljšanja prihoda, sve to omogućava ponovno uveđenje ovih pojava, ne kao običnih efekata ekonomskih mehanizama, koji bi preokupirali pojedince i koji bi ih, u neku ruku, vezali za ogromnu mašinu kojom ne upravljaju oni; to omogućava analiziranje svih vidova ponašanja vezanih za individualno preduzeće, preduzeće samoga sebe sa investiranjima i prihodima.

Vi ćete me pitati: koja je svrha tih analiza? Političke konotacije možete da osetite, nema potrebe na njima još insistirati. Da je u pitanju samo ovaj sporedni politički produkt, mogli bismo jednim potezom da uklonimo ovaj tip analize, ili makar da ih prosto i jednostavno optužimo. Ali, smatram da je to pogrešno i opasno. Ovaj tip analize omogućuje pre svega da se preispitaju neke pojave koje su otkrivene pre izvesnog vremena, od kraja XIX veka, i kojima nije dodeljen odgovarajući položaj. To je bio problem tehničkog napretka, ili kako ga je Šumpeter zvao, "inovacija". Šumpeter - nije bio prvi, ali grupisaćemo stvari oko njega - je primetio da je, suprotno predviđanjima, koja su mogli imati Marks i klasična ekonomija, tendencionalni pad profitne stope bio neprekidno korigovan. Znate da je doktrina imperijalizma, poput one Roze Luksemburga (Rosa Luxemburg), dala svoje tumačenje korekcije tendencionalnog pada profitne stope. Šumpeterova analiza kaže da se to neopadanje, tj. korekcija pada profitne stope, ne dešava samo zahvaljujući fenomenu imperijalizma. Ona se dešava, na jedan opšti način, zahvaljujući inovaciji, tj. otkriću, otkriću novih tehnika, otkriću novih izvora, novih formi produktivnosti, kao i otkriću novih tržišta i novih resursa radne snage(2). U svakom slučaju, Šumpeter smatra da je upravo sa stanovišta novog i sa stanovišta inovacije ta korekcija apsolutno neophodna za funkcionisanje kapitalizma, i sa tog stanovišta će i tražiti objašnjenje tog fenomena.

Upravo taj problem inovacije, dakle, tendencionalnog opadanja profitne stope, preuzimaju neoliberali, ali ga preuzimaju ne kao neku vrstu etičko-psihološke ili etičko-ekonomsko- psihološke karakteristike kapitalizma, kao kod Šumpetera, u okviru problematike koja nije toliko udaljena od problematike Maksa Vebera, ali oni kažu: ne treba se zaustaviti na problemu inovacije i pouzdati se u čvrstinu kapitalizma ili u konstantnu stimulaciju konkurencije i tako objasniti pojavu inovacije. Ako postoji inovacija, tj. ako pronalazimo nove stvari, ako otkrivamo nove forme produktivnosti, ako dolazi do tehnoloških pronalazaka, sve je to samo prihod određenog kapitala, ljudskog kapitala, tj. skupa investiranja koja su vršena na nivou samog čoveka. Preuzimajući na taj način problem inovacije unutar opštije teorije o ljudskom kapitalu, pokušavaju da pokažu, proveravajući još jednom istoriju zapadne i japanske ekonomije od tridesetih godina XX veka, da znatan rast ovih država tokom poslednjih četrdeset ili pedeset godia, ne možemo ga pojmiti pošavši od promenljivih vrednosti klasične analize, tj. zemlje, kapitala i rada shvaćenih kroz vreme rada, odnosno kroz broj radnika i broj sati. Samo fina analiza sastava ljudskog kapitala, načina na koji je taj ljudski kapital uvećan, sektora u kojima je uvećan i elemenata koji su uvedeni kao investiranje u ljudski kapital, samo to može objasniti rast tih država.

Jozef Šumpeter

Pošavši od te teorijske i istorijske analize, mogu se razjasniti principi politike rasta, koja više neće biti indeksirana za problem materijalnog investiranja u fizički kapital, s jedne strane, i u broj radnika s druge, nego je  to politika rasta koja će biti vrlo precizno  koncentrisana na jednu od stvari koju Zapad može najlakše modifikovati i koja će biti modifikacija nivoa i forme investiranja u ljudski kapital. Upravo na tu stranu se okreću ekonomske politike, ali i socijalne, kulturne, obrazovne politike svih razvijenih zemalja. Na isti način, pošavši od problema ljudskog kapitala, mogu se razmotriti ekonomski problemi zemalja trećeg sveta. Stajanje u mestu ekonomije zemalja trećeg sveta, znate i sami da se o tome trenutno govori, nije toliko vezano za blokiranje ekonomskih mehanizama, nego za nedovoljnost investiranja u ljudski kapital. Tu se, takođe, sprovodi čitav niz istorijskih analiza. Čuveni problem ekonomskog odvajanja Zapada u XVI i XVII veku: šta je za to zaslužno? Akumulacija fizičkog kapitala? Istoričari sve više i više sumnjaju u tu tezu. Nije li za to zaslužna upravo akumulacija, i to ubrzana, ljudskog kapitala? To je dakle, čitava istorijska shema koju treba ponovo sprovesti i čitavo programiranje politike ekonomskog razvoja, koji bi se mogli okrenuti, i koji se okreću ka novim putevima. Naravno, ne treba ukloniti elemente, političke konotacije o kojima sam vam maločas govorio, nego treba pokazati kako te političke konotacije svoju ozbiljnost, svoju težinu, duguju efikasnosti analize i programiranja na nivou procesa o kojima vam sada govorim.

Fragment iz predavanja od 14. marta 1979. godine

(1)Fuko u ranijem delu predavanja skup kompetencija, sposobnosti radnika naziva terminom "kompetencija-mašina". Međutim, Fuko navodi da neoliberalna teorija, koja po prvi put u istoriji ekonomske teorije, analizira konkretan rad, kaže da ovi kvaliteti, neodvojivi od samog radnika, ne moraju nužno voditi do toga da "kapitalizam pretvara radnika u mašinu, a samim tim ga otuđuje". Ove kompetencije su, veli Fuko, ono što prima određenu naknadu. One se vremenom kod pojedinca menjaju, jačajući u početku, da bi posle određene tačke počele da slabe. Fuko za dalju analizu koristi reč "ljudski kapital", uzevši, zarad dalje argumentacije, kao pretpostavku da kompetencija-mašina ne može biti odvojiva od pojedinca, koji je nosilac prihoda.

(2)Pokretač razvoja (nasuprot kružnom kretanju), inovacija, prema Šumpeteru, nije izjednačena sa običnim progresom tehnike. Razlikujemo pet kategorija inovacije: (1) proizvodnja novog dobra; (2)uvođenje nove metode roizvodnje; (3) otvaranje novog tržišta; (4) osvajanje novog izvora sirovina; (5) uspostavljanje nove metode organizacije proizvodnje.(J. Šumpeter, Teorija privrednog razvoja). Koncentracija kapitala teži da birokratizuje inovaciju, da preduzeću uskrati njegovu osnovnu potvrdu, i da dovede u pitanje sam opstanak kapitalizma(predavanje iz 21. februara 1979).