Senke u raju - Aki Kaurismaki

Aki Kaurismaki, režiser iz Finske, danas je zaslužno ime sa velikim renomeom u svetu kinematografije. Kao jedno od njegovih prvih značajnih ostvarenja, ujedno začetak triologije o proletarijatu, izdvaja se delo iz 1986. godine, "Senke u raju". 

Film ostavlja utisak ozbiljnog kvaliteta - pre svega, zbog dobre emocije. Priča se tiče običnih ljudi, nema veliku dinamiku i netipične obrte; ne govori o epohalnim promenama niti ljudima koji su na vrhu društvene hijerarhije. Prikazan je život đubretara, u realističnom maniru, a prožet širokom paletom osećanja i velikih povezanosti. Kaurismaki je jednom izjavio da je prvi prikaz filma održan pred skupom gradskih đubretara, i ujedno preneo i njihovu ocenu - "naš život nije sasvim takav, ali ovo je bilo jako zabavno". Na to valja dodati da je karakter filma daleko od zabavljačkog - setu velikog broja kadrova nije pomutila čak ni finalna scena sa hepi-endom, koji se zbog pomalo otužnog muzičkog ambijenta na ključan način razlikuje od onih kakvi su svojstveni holivudskoj produkciji.

U epicientru priče je ljubav, razrađena kroz samoću i kasniju povezanost glavnih likova, običnih ljudi sa monotonim, slabo plaćenim poslovima. Žena se u tom smislu čini nezadovoljnijom - ali oboje su nesrećni, svako na svoj način. Muški lik, Nikandr, pomirljivo se nosi sa svojom ulogom, i čini se da ga više plaši smrt u samoći nego smrt kraj kontejnera (koja je u filmu snašla jednog njegovog kolegu, iako se nadao da će je dočekati za kancelarijskim stolom). Ipak, očajan je, a svoju veliku samoću pokušava da krpi ljubavlju - što mu u život unosi dinamiku, ali i nemir. Obostrano nesnalaženje i mimoilaženje od neusaglašenosti nekada ima razmere neverovatnog, ali i te scene maksimalnog nerazumevanja ne isključuju kasniju pojavu neobičnog zajedništva. Iskorak od slučajnog upoznavanja do turbulentne povezanosti, prati mnoštvo jakih osećanja među akterima priče. A tu je i jedno prijateljstvo, jednako naglo, i jednako veliko, posebno uverljvo u svojoj dirljivosti. Najzad, na spisak dotaknutih tema možemo dodati i pitanja morala, razmatranje susreta nižeg i višeg staleža, kao i detaljno obrađen fenomen suštinske ljudske usamljenosti. Na sve to se nadovezuje i odlična muzika, pažljivo odabrana uz pojedine kadrove, u čemu prednjači finalni deo, ujedno dajući i smisao nazivu filma.

Fabulu ne treba puno analizirati niti tragati za posebnim simbolima - film se odlikuje minimalizmom i velikom jednostavnošću, dok je kompleksnost smeštena na intuitivni nivo i probija se putem osećanja. Priča o dvoje različitih ljudi tužnih na sličan način, i njihovim malim svetovima koji inače retko dospevaju na film u tako realističnim formama, kod Akija je prikazana kroz beskompromisnu melanholiju svakodnevnice, iz koje se jedino prisnost čini kao izlaz.

Autor: M