"Govoreći
iskreno, oduvek me gnjavilo blaženo uverenje onih koji smatraju da
jedan drhtaj strujnog udara savesti, zdrave opscenosti i malčice
komunizma, sve to izmešano u bilo kakvoj staroj noćnoj posudi,
moraju automatski i alhemijski da proizvedu neku ultramodernu
literaturu; a ja ću tvrditi, po cenu da budem streljan, da se
umetnost, čim stupi u dodir sa politikom, neminovno spušta na nivo
najobičnijeg ideološkog bofla. "
(Vladimir Nabokov)
"I
osvrćući se unazad na svoj dosadašnji rad, mislim da sam baš tamo
gde mi je nedostajalo političkih pobuda napisao mrtva slova na
papiru i da sam se izgubio u preterano kićenim i vulgarnim
odlomcima, rečenicama bez smisla, ukrasnim pridevima, uopšte u
brbljanju."
(Džordž
Orvel)
Ova dva citata navode
se, zajednički, na početku Kišovog polemičkog dela "Homo
poeticus", prožetog onom istom dilemom koja se kod Kiša često
sreće, a koja se tiče odnosa homo politicus - homo poeticus. Ta
vrsta polarnosti se, između ostalog, razrađuje nizom tekstova koje
ovoj dilemi daju širu dimenziju od izdvojena dva citata. Mogli
bismo, recimo, dodati sledeće razmišljanje:
