Jesenjinov "Rekvijem"

"Pevati je isto što i umirati" (Branko Miljković)

Kako je veliki ruski pesnik Sergej Jesenjin sazrevao, i kako se tragičan kraj njegovog života bližio, stvari koje je pisao počele su dobijati posebno setne tonove. Umetnost je tako poslužila kao predskazanje smrti  - a poema "Crni čovek", koju je stvarao oko 2-3 godine, odraz tadašnjeg duhovnog stanja. Oni koju su se susretali sa poemom u nastajanju govorili su da je početna verzija bila još tužnija; ali i ona objavljena, dugo oblikovana i duboko proživljena, dobro opisuje  srž Jesenjinovog duha i njegove umetnosti.

Prijatelju moj, prijatelju moj,

bolestan sam mnogo, mnogo!

Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.

Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,

vetar iznemogo,

il’ što ko on šumu u septembru,

Pustoši i mozak — alkohol.

Predsmrtna pesma Jesenjina počinje u istom maniru - obraćanjem prijatelju ("doviđenja, druže, doviđenja"). Možda je to način da bolje dopre do čitaoca koji mu čitanjem stvarno postaje drug. Možda taj drug nije stvaran - već produkt duhovne usamljenosti i potrebe za razumevanjem. (ova poema je definitivno i o suštinskoj usamljenosti) Svetski bol ispunjuje pesnika, a njegov neodređen uzrok kao da je vetrom rasejan po čitavoj stvarnosti. Pominjanje alkohola dalo je povod površnim tumačima da nastanak ove poeme pripišu alkoholu i tako pokušaju da je obezvrede. Ipak, ovo definitivno nije ispovest pijanca, nego smislena i vešto uobličena poruka koju je je Jesenjin dugo i strpljivo oblikovao.

Crni čovek

crni, crni.

Crni čovek

na krevet mi seda.

Crni čovek mi ne da —

da zaspim svu noć.

U stanju nemoći i rastrojstva Jesenjina pohodi crni čovek. Ko je tačno to neobično stvorenje ne saznajemo do kraja, ali možemo pretpostaviti da je u pitanju nagoveštaj smrti, smrt u pesnikovom liku, ili pak Jesenjinov dvojnik. Sličan motiv ima i Puškin u delu "Mocart i Salijeri", gde Mocart, u priči o  "Rekvijemu", ovako govori Salijeriju:

Mira mi ne daje 

Taj čovek crni ni danju ni noću

On svuda za mnom kao senka juri

I sada mi se čini: pokraj nas

On sedi treći.

Puškin je nesumnjivo uticao na stvaranje "Crnog čoveka", poeme koja je postala Jesenjinov "Rekvijem". Da li je crni čovek o kojem oni pišu isti? Ili svaki umetnik ima svog crnog čoveka? Da li je taj crni čovek jedna ista smrt (kao u Bergmanovom "Sedmom pečatu") ili smrt kao dvojnik umetnika? Ili jednostavno dvojnik, poput onih kod Dostojevskog ("Dvojnik") i Čehova ("Crni Monarh")? U tom smislu (koji je i najverovatniji) ova poema može da se shvati kao unutrašnji nemir podvojene ličnosti - sukob sa drugom verzijom sebe, verzijom koja sebi donosi zlo i vodi propadanju.

Crni čovek

vuče prstom po odvratnoj knjizi

i, mrmljajuć nada mnom

ko nad umrlim monah,

čita mi život

o probisvetu i nekoj kulizi,

zadajuć duši tugu i strah.

Ovo pomalo podseća na religiozni motiv suda nakon smrti - "odvratna knjiga" koju pesnik pominje je knjiga njegovog života, knjiga na osnovu koje mu "crni čovek" (smrt koja zna sve) određuje dalju sudbinu. "Odvratnom knjigom" može biti i umetnost koju je za života pesnik stvorio - a nemiri koje oseća utkani u bolne redove pesničke ostavštine.  To takođe može biti pesnikovo bolno osvrtanje na minule stvari koje bi sad izbegao, odmakli život koji mu u trentuku pisanja deluje kao pogrešno proživljen. Možda ga nije ni živeo on nego njegov dvojnik - dvojnik kojeg se plaši i od kojeg sam nije stigao živeti. (ili je možda dvojnik, crni čovek, njegovo pravo ja?)

U oluji, u buri,

kraj nedaća svih,

uz teške gubitke

i uz tugu kletu

biti nasmejan, prirodan, tih —

najveća je umetnost na svetu.

Drugi deo poeme takođe kreće obraćanjem drugu (na kojeg smo u međuvremenu zaboravili), a potpuno isti stihovi naglašavaju onu početnu setu na koju se uvek sve vraća. Zatim nas pesnik uvodi u specifičan noćni ambijent:  "Sam sam kraj okna, ne čekam ni gosta, ni druga", "ptica plače, noćna, zloslutna, bleda", "drveni vitezi seju kopitom topot lak." U toj atmosferi pesnika pohodi crni čovek, kojeg sad opisuje sa više detalja:

I opet onaj crni

u naslonjaču mi seda,

podignuv svoj cilindar

i zabaciv nemarno frak.

Šta god da je tačno taj crni čovek - Jesenjin pokušava da mu se suprotstavi, želi da mu "razmrska nos". Da li i uspeva? Sudeći po poslednjim stihovima - razbijeno je samo ogledalo. Razbijeno ogledalo (kao metafora promašenog života) i cilindar koji nosi na sebi sugerišu - crni čovek je sam Jesenjin.

Umro je mesec.

Svitanje u oknu drema.

Ah, ti, noći!

Šta isprede, kao ala?

Pod cilindrom sam.

Nikoga sa mnom nema.

Sam sam ...

i parčad ogledala ...

Noć je prošla, atmosfera se čini blažom. Crnog čoveka više nema, ali da li ga je pesnik stvarno savladao? Da li je sa razbijenim ogledalom nestao crni čovek ili ga je pesnik samo dalje poneo sa sobom u dan? Sudeći po načinu na koji je njegov život završen, ovo drugo se čini mnogo verovatnijim.

Autor: M