Poezija Čarlsa Bukovskog

Na pomen Čarlsa Bukovskog, amerčkog pesnika i pisca, mnogima koji se nisu trudili da spoznaju bit njegovog stvaralaštva – prva je asocijacija vulgarni sadržaj koji je ponekad umeo da uplete u svoja dela. Ipak, Bukovski je u svoje pisanje ulagao mnogo više od toga – njegov pesnički izraz, vrlo jednostavan, ponekad eksplicitan i „nepristojan“, imao je uzvišeno značenje – propovedao je o odbačenosti, usamljenosti i zatočeništvu, pozivao na bunt, a ponekad prosto zračio ljubavlju i toplinom, na neobičan, ali krajnje iskren način...

Neki će reći da je Bukovski bio mizantrop, i da je tu teško govoriti o istinskoj ljubavi (osim možda pomalo mazohističkog samoljublja), ali, dubljim upuštanjem u srž njegovog pisanja i načina života (koji su se mešali i dopunjavali), možemo njegovom delu nadenuti sasvim drugo značenje. Kao što i sam otkriva u svojoj pesmi „Mizantrop“, on je to bio na prilično relativan i autentičan način. Sve što je pisao i proživljavao bilo je originalno i lično. Individualnost kao takva izbijala je iz redova njegove poezije i proze. Bukovski je odbijao asimilaciju i utapanje u kulturu svog okruženja – njegova dela nisu imala nit tipično američkog pragmatizma, naprotiv, u njima se rađala neka posebna vrsta univerzalne, vanvremenske duhovnosti, a društvu i njegovim vrednostima upućivana oštra kritika.

Atinska ruina.
stari klošar.
bubašvaba u
katerali.
dobro vino.
duhovni razgovori sa
madam smrt.
san o zlatnim
vetrenjačama.
udisanje
života.
uzvišeno zatočeništvo.

Poezija koju je Čarls pisao imala je potrebnu lakoću da bude razumljiva – sve je izlagao direktno i nedvosmisleno, verodostojno prenoseći misaoni ambijent svog unutrašnjeg sveta. Kompleksnost u tom svetu nije izostajala, ali je u poetskom smisu dobijala jednostavan izraz. To je njegovu poeziju učinilo posebno velikom – bila je uzvišena u svojoj jednostavnosti. Sam Bukovski umeo je da pljune po „intelektualizovanoj“ umetnosti, ali čini se da je on prosto bio jedan od retkih sa snagom da najdublje istine sveta kaže na najprostiji mogući način.

Nekima je poznatija njegova proza, i romani poput „Bludni sin“ i „Žene“... Ipak, poezija kod Bukovskog ne zaostaje po kvalitetu, čak razotkriva jednu posebnu ravan umetničkog senzibiliteta, koju je prozom možda teže iskazati. U mahnitom kucanju na pisaćoj mašini, uz alkohol i klasičnu muziku sa radija, stvarao je izuzetne stvari. Rasklašni život i klasična muzika, iako naizlged ne idu jedno uz drugo, u slučaju Bukovskog su se preplitali. Kao i mnoge druge stvari koje ponekad deluju kao suprotnost.

Treba
mnogo
očajanja

nezadovoljstva
i razočaranja
da se
napiše
nekoliko
dobrih
pesama.

Bukovski je živeo svoju umetnost. Iza sebe je ostavio veliki broj pesama, neobičnih kao i on sam, sa kvalitetnom, iskrenom emocijom. Njegova poezija je pobedila, a smrt, o kojoj je često pisao, ostala bez svojih 5 minuta.

Dok jedan po ponoći polako prelazi u dva

po ponoći i

samo ona zna pravi trenutak

ali sam je ipak prevario:

izvukao sam svojih

5 prokletih minuta

i još mnogo

preko toga.

Stihovi kao autoportret umetnika 

Autor: M