Stihovi kao autoportret umetnika

Stihovi kao autoportret umetnika

Sve što sam želeo bilo je da izbacim

reč iz sebe

slava, novac nisu bili važni:

ja sam želeo da izbacim tu reč iz sebe

a oni su me želeli za štanc-presom,

fabričkom trakom

želeli su da budem magacioner u

robnoj kući.

Neobjašnjivo smo sami

zauvek sami

i bilo je predodređeno da

tako bude,

nikada nije bilo predodređeno

da bude bilo kako drukčije -

i kad samrtna borba

počne

poslednje što želim da vidim

je

krug ljudskih lica

kako se vrzma nada mnom -

bolje samo moji stari prijatelji,

zidovi samog mene,

nek samo oni budu tamo.

Čаk i kаd sаm pijаnčio zа šаnkom

sа ostаlim propаlicаmа

bilo mi je drаgo

što je Dostojevski pomilovаn,

jer je to i meni dаlo

neku vrstu pomilovаnjа,

dozvolilo mi dа gledаm prаvo u tа

užeglа licа

u mom svijetu.

dok smrt upire svoj prst

čvrsto sаm se držаo,

neokаljаni pijаnаc

dijeleći smrаdni mrаk

sа mojom brаćom.

Setio si se gde je

tvoja soba.

soba sa punom flašom

vina u komodi.
soba sa plesom

bubašvaba.
savršenstvo u Zvezdama
gde je ljubav umrla

smejući se.

Sabrano sam se obrijao starim  žiletom…

čovjek koji je jednom bio mlad i koga su

smatrali genijem;

ali takva je tragedija lišća,

mrtva paprat, mrtve biljke;

izašao sam u mračni hodnik

gdje je stajala gazdarica

proklinjući odlučno,

šaljući me do vraga,

mašući svojim debelim oznojenim rukama

i vičući

vičući i

zahtijevajući

stanarinu

jer nas je svet izdao

oboje.