Lament Miloša Crnjanskog

"Lament nad Beogradom", jedna od najpoznatijih poema velikog srpskog književnika Miloša Crnjanskog, njegov je melanholični hvalospev upućen Beogradu, priznanje emotivne vezanosti za grad i domovinu, koju je kroz nostalgično sećanje prizivao iz dalekog Londona. Za kraj svog Odisejskog lutanja, Crnjanski se vratio dugo željenoj Itaci, našašavši tu ono "meko uzglavlje" koje je jedino Beograd mogao da mu pruži. 

Tople emocije se nekako probijaju kroz setni ambijent prikupljenih sećanja i trenutne tuge, ali ih ujedno kroz kontrast pojačavaju i hrane. Dvojaki glas izlazi iz pesnika - odjekuju skupa vrisak prolaznosti i poklič nadanja; nostalgična pesma rodoljubivog slavuja meša se sa beskrajnim očajem nad univerzalnom trošnošću. Naizmenično se smenjuju ekstremna osećanja kroz velike krajnosti, stapajući se u melanholičnu odu mestu zrele mladosti, nehotice izgubljene u talasima daljeg života.

Od svega toga, pošto je minulo, ostala su prašnjava sećanja i poneki san - a dugački život, nekad zamišljen kao sasvim drukčiji, počeo se bližiti kraju. I baš tu,  u poslednjem poetskom svitanju, posebno setna, odjekuje večita himna svemirske harmonije - "Jan Majen, i moj Srem, Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini, priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem..." 

Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i u travi.
Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i francusko „tout passe".
I naše „prošlo".

Setniji deo poeme sadrži i poneku stranu reč, uglavnom vezanu za smrt i prolaznost; a upravo je u tom svetu tuđih kultura i stranih ljudi minuo veći deo života Crnjanskog. Tuga koja ne bira ni jezik ni vreme je u svemu tome najuniverzalnija - a Crnjanski je prožima nekom vrstom blaženstva u izgubljenosti, čineći da se sentimentalnost poetične filozofije preobrazi u estetiku motiva i reči. 

Kao apsolutna suprotnost nemirima proisteklim iz svesti o starenju pomalja se slika bitno drugačije, stamenije strukture, koja odoleva i tuzi i nemilosti vremena - slika Beograda. Prisećajući se Kalemegdana, Dunava, Save i onih dana kada mu je sve to bilo mnogo bliže, Crnjanski pronalazi utehu u misli na grad kojeg je uvek smatrao svojim. 

 Ti, medutim, stojiš nad širokom rekom,
     nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
     Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
     i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
     U Tebi nema moje ljudske tuge.
     Ti imaš streljača pogled prav i nem.
     Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge,
     a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
     A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
     Tvoj će bagem pasti na me kao kiša.

Crnjanski je mnogo voleo Beograd, a kako je poslednju deceniju života tu i proživeo, pred kraj života mu se uspeo i vratiti. Kada se taj život završio, Lament je ostao da postoji zajedno sa Beogradom i "Avalom plavom, u daljini, kao breg". A ostala je i ona bezvremena istina o svetu, kao uzgred izrečena pri kraju poeme:

Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenutci, šapat u Kini,
što sapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

Autor: M