Veče u ulici Karla Johana

Edvard Munk, norveški ekspresionistički slikar, autor poznatog "Krika", u mnogim svojim delima je razotrkrivao svoju melanholičnu prirodu i nemirnu usamljeničku narav. U duhu ekspresionizma kao slikarskog pravca, u čijem začecima učestvuje uz imena poput Pola Gogena i Vinsenta van Goga, teži da na platnu odrazi svoja unutrašnja emocionalna stanja, uglavnom svodljiva na tri motiva koja je kasnije izdvojio kao univerzalnu srž egzistencije: život, smrt i ljubav. Kroz svoja dela se samootkrivao, dajući usput i drugima putokaz ka smislu koji je sam kušao, a koji je ujedno i bio glavni povod za njegovu melanholičnu umetnost.

 

Pored čuvenog "Krika", u nizu naročito cenjenih Munkovih slika ističe se "Veče u ulici Karla Johana". Ulica Karla Johana je u samom centru norveške prestonice, a u njoj su smeštena zdanja poput Norveškog narodnog pozorišta, Katedrale i Parlamenta. Tu se nalazi i jedan kafe čiji je gost Munk neretko bio. Ova ulica mu je još ranije poslužila kao insipracija - za sliku sa elementima impresionizma, "Proleće u ulici Karla Johana". Iako je "večernja" slika nastala svega dve godine kasnije, njena emocija i izraz se bitno razlikuju, i daleko više naginju ka onome što je bilo tipično za Munka. Prikazujući glavnu ulicu Osloa u večernjem izdanju, Munk otkriva i deo svog unutrašnjeg sveta - punog tuge, nemira i duhovne usamljenosti.

Čini se da u stvaranju slike veče nije slučajno izabrano - iako nije prikazano, sveže zašlo Sunce se oseća kao simbol smrti, prisutno jednako potajno kao i ona sama. Ulicom ide veliki broj ljudi lica bez emocije, pomalo sličnih maskama bez izraza. Svi oni idu u istom smeru, i samo se jedan čovek, u tamnom odelu, uputio nasuprot njima. Bezizražajna lica su u glavnom kadru, dok za zagonetnog usamljenika preostaje dosta manje prostora. Ipak, on odudara - izdvojen je iz gomile prolaznika, kao drugačiji od njih. U  duhu toga, smer koji bira je ujedno i simbol njegovog nepripadanja i buntovničke rešenosti da se krene drugim putem. Melanholija duhovne odbačenosti prožima ovu sliku, poput krika čije se večno ponavljanje oseća u Munkovom najpoznatijem delu. Ono što "Krik" dodatno spaja sa slikom večernjeg ambijenta skandinavske prestonice je i motiv koji je Munk izuzetno često koristio u svom stvaralaštvu - puta koji se gubi u daljini. Upravo ka tom kraju se i uputila usamljena figura, za koju nije teško naslutiti da je u stvari tu umesto Munka samog. Najzad, i put kojeg guta "udaljenost" zapravo simboliše smrt, motiv vrlo tipičan za ovog slikara.

Da je doživljaj te slike prilično ličan, svedoči i zapis iz njegovog dnevnika, napravljen sedam godina kasnije, koji veoma podseća na prilike predstavljene na slici.

"Prolaznici na njega bacaju čudne, višeznačne poglede, i on ih oseća - oni ga svi pažljivo posmatraju - ta lica mrtvo bleda na večernjem svetlu - on pokušava da pobegne u svoje misli, ali ne može - osećaj praznine u glavi - on pokušava da gleda negde naviše, na prozor u daljini - ali iznova nailazi na prolaznike, i drhti, sav u znoju, od glave do pete".

Nemirna atmosfera uzburkanih emocija jednog otpadnika - za Munkov senzibilitet je bio motiv mnogo univerzalniji od inspiracije za jednu sliku. Majstor intuitivne introspekcije, svoju melanholičnu narav pretvorio je u vrhunsku umetnost. "Veče u ulici Karla Johana", prilično drago samom Munku, s pravom je našlo mesto u njegovom ciklusu radova "Friz života - poema o ljubavi, životu i smrti". Na ovoj slici, najviše se mesta našlo za zadnja dva od ovih motiva, sa naglaskom na poslednjem. A to poslednje, ono mesto gde put prestaje, Munk je davno već prevalio, i čini se da ga je i za života prilično dobro slutio.

Autor: M