Bele noći poštara Alekseja Trjapicina

Naziv koji pomalo asocira na Dostojevskog daje novi smisao "belim noćima", koje se za razliku od Fjodorovih ne dešavaju u Sankt Peterburgu, već u zabačenom mestašcu okruženog zelenilom šuma i čistom jezerskom vodom. Film Andreja Končalovskog, ruskog režisera koji je svojevremno sarađivao i sa neprevaziđenim Tarkovskim, predstavlja nam svet očajnih meštana, koje guta samoća, nemaština, tuga, a poneke i alkohol.

Glavni junak, Aleksej, sa votkom se nije družio dve godine. Početni kadrovi, gde nas preko fotografija upoznaje sa sobom, pokazuju da je nekad i on drugovao sa čašicom. Sada, nakon dugog suzdržavanja, pokušava da živi miran, sređen život. Ipak, sam mir ne može popuniti baš svaku prazninu, neke čak, naprotiv, i produbljuje. I dok preko dana poštar obilazi druge, u noćima ga samog pohađa jedan neobičan glasnik - tamno siva mačka. Očekivano, Aleksej drugima raznosi hleb, penzije i novine - međutim, šta njemu donosi neobični "poštar" belih noći?

Svako jutro Aleksej se zagleda u svoje crne papuče i, kako vreme odmiče, njihovo razgledanje sve duže traje. Kao da je mačka (koja nije stvarna, jer takve nema u okolini!) tu samo da uveća (ili potvrdi) čemer. I ne samo buđenja, nego i dani postaju duži i naporniji. Zasijaju ponekad i lepše stvari, poput deteta kojem je poželo da bude otac, ili usamljene poznanice koju bi rado uzeo za ženu. Ali i jedno i drugo samo je bljesnulo kao mogućnost - nije se ostvarilo na kraju, i poštaru je ostala samo žeđ. A voda iz jezera, iako pitka, ovu žeđ nije mogla ugasiti, ni njemu, ni ostalim meštanima.

A votka? Može li ona šta protiv žeđi? Sa strane, sasvim je jasno da ona nikom ne rešava problem. Ali onima koji su žedni dobra je za zaborav. Bez toga, tu je samo seta, neizmerna seta koja izjeda čoveka, ispijajući iz njega poslednji životni nektar. Čak i malo dete, jedino koje nema pozamašn staž u preživljavanju, kada na pakli cigareta pročita da se od njih umire, kaže "nema veze". I stariji se prema smrti ponašaju kao prema nužnom zlu (možda čak i običnoj nužnosti!) - živeti se mora, umreti se mora, sve je samo moranje, i sve je uzalud. Pijanica u svom monologu to priznaje, trezveniji komišija to dobro zna i prihvata, a poštar ne kaže, ali sigurno oseća. Upravo je to siva mačka njegovih noći - tuga, neizmerna tuga. Bol koji ne traži (ali lako nađe) svoj konkretan uzrok, i prožima, popuni čoveka skoro do pucanja - do uzvišene beskrajne patnje.

A šta u tom tugaljivom ambijentu može poslužiti kao izlaz iz te suve bezishodnosti? Možda jedino priroda u svojoj nadmoćnoj lepoti, koju meštani, iznureni od života, više i ne primećuju. Zato jedino još Aleksej ume "živeti" te prizore, i zastati pred međom te nadljudske harmonije, diveći se šuštanju lišća, ili pak mrava koji se pentra stabiljkom trave. I on tad uživa, bez smeška, skoro hladno, dok se svet stapa s njim, a on rastvara u njemu. Već sutra, probudiće ga siva mačka, i jutro će provesti uz zvuke dosadnih razgovara na radiju, spremajući svoj čaj. Strpljivo će da podnosi onu gorčinu koja prati svaki gutljaj, i koju neće ublažiti nijedan šećer ovog sveta. I opet će da raznosi poštu, novine, ili šačicu reči onima kojim nema ko da piše. Dokle? Ko zna! Malo mestašce na rubu stvarnosti polako je na izdisaju. Za svim tim, ostaće priroda. A čovek? Hoće li bar neko da ga se seća? I kome će, na kraju krajeva, to tad biti važno?

Autor: M