Ummagumma na način Pink Flojda

Ummagumma je jedan od albuma iz ranije faze Pink Flojda. Sam naziv albuma bio je tadašnji ne tako prihvaćen kembriški žargon za seks. Ovaj album sastoji se iz dva dela, od kojih je jedan novo, studijsko izdanje, dok drugi predstavlja kompilaciju ranijih pesama, izvedenih uživo i poređanih na specifičan način, što je zapravo jedan od razloga za drugačiji kritički stav o ovom segmentu, u odnosu na onaj prvi. Iako se ovaj album svakako ne može porediti sa kultnim DSOTM ili “The Wall”, upravo ga taj lajv deo izdvaja među one, većinske, nezaobilazne albume ovog benda i time ga čini interesantnijim za podrobno predstavljanje.

Studijski deo albuma predstavlja zapravo jedan muzički eksperiment. Sam zvuk većine pesama nalik je apstraktnom slikarstvu u ovoj formi umetnosti, s tim da je  u kritičkoj javnosti i dalje diskutabilna umetnička vrednost ovog dela albuma, češće ga nazivajući pretencioznim negoli kvalitetnim. Sam bend, takođe, u jednom intervjuu nazvao ga je “katastrofom”, izgovarajući tu rečenicu onako kako se to izgovara kada se nečega nerado prisećamo. Mada, nevezano za ove kritike, ovaj deo albuma kao celina pruža specifičan doživljaj, te ostavljamo samom slušaocu na procenu odgovara li mu isti ili ne.

Pesme ovog dela mahom su komponovali članovi benda sami, pojedinačno, a takođe, većina pesama sastoji se iz delova. Izuzetak od ovog pravila jeste pesma Grantchester Meadows, koja se pored kompaktnosti razlikuje i samom melodijom (kao relaksirajućim intermecom između eksperimentisanja), ali i činjenicom da zajedno sa Gilmurovim udelom (pesma “The Narrow Way – Part Three”) ne predstavlja čist instrumental (sve ostale pesme to jesu). Takođe, kao istaknut, valja napomenuti i pokušaj benda da simuliranjem zvuka životinja postigne nekakvu melodičnost.

Sa druge strane, stoji “živi” deo albuma. Pored melodije, i po kritici stoji na potpuno suprotnom polu u odnosu na onaj prvi. Jedan od muzičkih listova ovaj album okarakterisao je kao “verovatno jedan od najboljih lajv albuma ikada”. Ummagumma lajv, namerno ili ne, predstavlja zapravo konceptualni album. Pesme, iako sa različitih studijskih albuma, ovako oživljene predstavljaju jednu “tekuću” celinu, koju su kadri da prekinu tek oduševljeni aplauzi publike pri kraju pojedinačnih izvedbi. 

Iako je većina pesama sa ovog dela albuma zapravo iz faze Flojda kao pionira svemirskog roka, jedino Astronomy Domine odaje taj svemirski prizvuk, koji u odnosu na studijsku verziju žanrovski ublažavaju lagane Vrajtove solaže, što takođe dodaje progresivnosti same pesme, ali i albuma generalno. Tok se nastavlja suptilnim tempom koji ispunjavaju Vrajtova klavijatura i Votersovo specifično pevušenje, koje će u jednom trenutku kulminirati, a koje opisuje i sam naziv ove numere (Careful with that Axe, Eugene). 

Dalji tok potpuno je lišen zvuka svemirskog roka koji se sada primećuje samo u nazivu naredne pesme.

Ummagumma uživo, po našem mišljenju, daleko nadmašuje svoj studijski deo i za razliku od nekakve “prisiljenosti” koja dominira ovim prvim delom, odiše mističnošću i spontanošću, gde slušalac jednostavno gubi pojam o prelazima između pesama. Pojedinačne pesme, oživljene izvedbom bez studijskog pritiska, uglavnom su lišene ograničenosti žanrovskim kretanjima tog vremena i kao takve svojom toplotom i likvidnošću prijemčivije su slušaočevom uhu. Adekvatan kraj ovoj četrdesetominutnoj simfoniji jeste višedelni instrumental, koji se, nakon bubnjarske tenzije (Syncopated Pandemonium) završava melodičnim glasovima simbolično nazvanim “Celestial Voices”.

Autor: L