Putovanje u detinjstvo i "Divlje jagode" Ingmara Bergmana

Jedan od klasika svetske kinematografije, režiser sa retko autentičnim stilom filozofskog izraza, kulminaciju svoje stvaralačke delatnosti doživeo je u godini kada je snimao svoja dva verovatno najbolja filma- "Sedmi pečat" i "Divlje jagode". Oba ova ostvarenja, melanholična ćaskanja sa samom smrću, razotkrivaju najdublje životne teme na esencijalan, Bergmanovski način, a zajedno sa tim i neke od Bergmanovih opsesija i strahova - spojenih u poetičnom sivilu na nivo lavirinta saznanja, izlaz iz kojeg čine još veća pitanja. Mnoštvo dubokih dilema, od ličnih do opšteljudskih, raslojene su u "Divljim jagodama" na međi strepnji i sećanja, u čijem se dirljivom mešanju odvija put u detinjstvo i zaborav. 

Fillm govori o Isaku Borgu (istovetnost inicijala sa Bergmanovim sugeriše na element autobiografskog), lekaru koji je zašao u pozne godine, i koji na izmaku svog života, treba da primi nagradu za svoju izumiteljsku delatnost - počasni doktorat. Čini se da Isaka to posebno ne dotiče, šta više, da tom činjenicom uopšte nije oduševljen, konstatujući za samog sebe da mu više priliči titula idiota. Dok putuje na svečanost postaje jasno zašto - raznolikost sećanja na odmaklu prošlost otkriva mnoštvo greški i promašaja, dilema i sumnji koje ni danas nije sasvim rešio. 

Polje divljih jagoda! Možda sam postao sentimentalan, a možda sam bio samo umoran pa me je uhvatila neka seta. Nije isključeno da sam počeo sanjariti na tome mestu gde sam se kao dete igrao. Ne znam kako se to dogodilo, no toga se dana stvarnost preobrazila u neopisivo živa sećanja pravo preda mnom. I sve se doimalo odviše stvarno. 

Šetnja pustim gradom, sat bez kazaljki, pomak u bezvremenosti; kočije bez kočijaša i smrt u sopstvenom liku-tako, kroz prizmu snova, izgleda Isakov unutrašnji svet. I dok se, ščepan od samog sebe, očajno batrga u ništavilu umiranja, u stvarnom svetu su jedino još uspomene važne. Detinjstvo, najdalja i najjača sećanja, pomajaju se ispred njega, na mestu gde je nestala mladost. Polje divljih jagoda, život još u povoju, ljudi kakvim su bili nekada-sinhrono se rađaju u Borgovim iluzijama, magično oživljenim silinom njegove sete. Razočaranja, mnogo razočaranja, nada, sva u magli, i emocija kao sentimetalnost sećanja, stopljeni u nerazjašnjivu pometnju poraza, otkrivaju detalje Borgovih stranputica, na kojim je njegov život i ostao straćen.

A šta, osim svih promašaja, ostaje kao plod tog života? Jedino sin, sličan samom Isaku, učauren u racionalnoj seti nepodnošljivog postojanja. Scena gde on i njegova žena razgovaraju u kolima, jedinstven je susret Frojdovih pranagona, erosa i tanatosa, suprostavljenih jedno drugom. Njih dvoje se, naravno, uzajamno ne razumeju, priroda ih vuče na razne strane, a razlike se najviše na neslaganju sustiču. O neslaganju se u filmu još dosta govori, i problem nerazumevanja preslikava u razne međuljudske odnose, dotičući usput teme poput duhovnosti i ljubavi. Paralelno sa svim tim raste i Isakova svest o toj gorkoj isprepletenosti neshvatanja, i, kako se dan bliži kraju, on sve više postaje dobar prema ljudima oko sebe. Putovanje u detinjstvo i panoramni pregled života delovao je kao izbavljenje, spas od uobičajne egocentričnosti i uvod u blaženstvo prihvatanja.

Život, smrt, utonuće u pomešanost, snovi na rubu stvarnosti, i detinjstvo kao prauzrok svega; strepnje, strahovi kojim Bergman maestralno barata, sve to spregnuto u jedinstvenu celinu, sadržano je u "Divljim jagodama". Kroz vrhunsku umetnost, u njegovom karakterističnom maniru, Bergman se hvata u koštac sa najvećim pitanjima sveta, u svom večitom stremljenju da u gorkom ispijanju života usput izdvoji i nektar istine.

Autor: M