"La dolce vita" Frederika Felinija

Federiko Felini,  i njegova filmska povest o glamuru Rimske estrade 50-ih godina prošlog veka, ironično nazvana "slatkom", spada u obaveznu lektiru ozbiljnije kinematografije, kao klasik koji dan danas ima svoju umetničku vrednost. Glavni kvalitet dela ipak nije svodljiv na istoriju - Felini je maestralno drinuo i ravan bezvremenskog, pokazavši život elite u svom punom apsurdu.

Razvrat, veselje, sve to nas uvodi u svet hedonističke slobode, gde je užitak jedini ideal, a razuzdanost poželjan način ponašanja. Glavni junak, novinar Marselo, luta krugovima estrade kao Danteovim paklom - u prilično lošem pokušaju sreće. Pred njim se pomalja i mogućnost nešto drugačijeg, porodičnog života, ali on odbija pomisao na ušuškanost; mada, sa druge strane, zavidi svom prijatelju Štajneru na daleko sređenijem životu. Marselo ne zna šta tačno želi - takav život bi i sam mogao imati, ali nema iskristalisan cilj. Njegov put je put beznađa - on ne razmišlja o budućnosti već luta od jednog dana do drugog u potrazi za trenutim rešenjima. Nesiguran je, plaši se, ali čega? Možda, poput Štajnera, sebe i svih drugih? I možda se ne divi njegovoj svakodnevnici, već dilemama koje ih spajaju?

Bilo kako bilo, Štajnerova priča završila se tragično. To je ozbiljno uzdrmalo i Marsela - čini se da je tad izgubio i poslednju nadu. Žurka na kojoj posle očajno pokušava da razveseli i sebe i druge potvrđuje dubinu bezdna u kojem se našao - i čini se da mu je samo tu mesto. Od sjaja elite na kraju ne ostane ništa - samo zjapeća praznina i puno ništavnosti. Marselo je poražen, sve se pokazuje kao lažno, a on nastavlja da se batrga u živom blatu razvratnih noći. On ne ume da izađe, i ne zna da li želi - ostaje mu samo propadanje.

U finalnoj sceni, na obali mora, Marselo se nađe razdvojen vodom od devojke koja simbolizuje onaj miran život kojeg se unapred odrekao. Vetar i zvukovi talasa sprečavaju Marsela da razazna njen poziv da joj se pridruži. Barijera je veća nego što se isprva čini - to nije samo voda i gomila šumova, već i Marselov način razmišljanja. On jednostavno ne razume, ne samo poziv te devojke, već i sve vrednosti njenog i sličnih života - i diviti im se može, ali samo izdaleka. Za drugačiji život od onog koji ima prosto nije kadar, a uz onaj koji ima ne može biti srećan. Upravo u tom tragizmu njegove rastrzanosti film se i završava - Marselo nastavlja svoje besciljno lutanje. 

Film nema jedinstvenu priču, osim što Marsela prati u raznim njegovim avanturama. Čitav niz nema jedinstven početak i kraj, to nije isečak iz života Marsela već zapravo sav njegov život. I sve te epizode, iako uključuju razne ljude, pomalo liče jedna na drugu, oslikavajući monotonost njegovog bitisanja i očajni kontrast između Marselove podeljene duše i stvarnosti koju svesno bira, motiva koji se ne daju usaglasiti, ali nužno idu zajedno.

Autor: M