U poseti jednoj prijateljskoj porodici u Drezdenu pri povratku u Pariz, Frederik Šopen upoznaje Mariju Vođinsku. Duše pogodne za rađanje ljubavi, kompozitor je odmah osetio naklonost prema devetnaestogodišnjoj devojci, koja je njime bila ništa manje oduševljena – tada je i stvorila jedan od najboljih portreta slavnog kompozitora, odražavajući u njegovim očima svu genijalnost i setu. Dani posete su se približavali kraju, i ta tuga rastanka oličena je u jednom valceru koji je Šopen odsvirao pre svog odlaska; prepisao joj je note poslednjeg dana, sa posvetom: „G-ci Mariji, Drezden, septembra 1835.“ Ovo delo nije objavljeno za autorova života. Možda je ipak bilo previše intimno da bi izašlo u javnost. Možda Šopen nije smeo tako olako da publici podari jedan veliki deo sebe. Ovo delo, Valcer rastanka, kako ga je sama Marija nazvala, u sebi sadrži svu gorčinu razdvajanja dvoje mladih, i svu slatkoću ljubavi, oličenu u dva glasa, dve ruke koje se jure i ne preklapaju. Na rastanku je Šopen dobio jednu ružu od Marije; nakon njegove smrti taj cvet će se naći u omotu sa beleškom.
Kratkotrajna poseta ostavlja jak pečat na čitavu porodicu, kao i na samog Frederika, te sledi razmena pisama gde se njihove veze učvršćuju; pogotovo spone između njega i Marije. U sledujućem dopisivanju izražavaju svoju ljubav jedno drugom, i 1836. su bili vereni, sa dozvolom Marijine majke. Suton, tako su zvali Šopenovu ljubav – reč koja je najbolje opisuje. Ipak, posle nekog vremena Šopen uviđa izvesnu hladnoću koja se javlja u pismima njegove verenice, bezbojne reči spustile su potpun mrak u njegovu dušu. Taj istovremeni sukob snažne ljubavi i njenog postepenog gašenja stvara nerazrešivost koja se jedino u stvaralaštvu može oslikati. Majka jeste odobrila njihov brak, ali otac nije – smatrao je da Šopen nije pogodan verenik zbog svog lošeg zdravlja.
Kompozitorova prva balada nastaje iz tih razočaranja, Balada u g-molu (op 23). Šuman je za nju rekao da je to Šopenovo najdivljije delo, poniklo iz mešavine strasti i bola, najosobenije, najbolnije. Šopen poput pesnika iznosi svoj bol u obliku priče, bajke koja se ne završava mekanim, srećnim tonom, već jednim gromoglasnim udarom. I tu je kraj njihove ljubavne priče – sa poslednjom notom balade. Skupio je sva pisma Marije Vođinske i stavio ih, zajedno sa njenom ružom iz Drezdena u jedan omot, na koji je napisao dve reči: moja bieda.
Šopenov život bio je sukob strasti i bola. Tuberkuloza se godinama pogoršavala dok ga nije dokrajčila na samrtnoj postelji. U jednom trenu, lekar ga je upitao da li ga šta boli. „Više ne“, odgovorio je Šopen. To su bile njegove poslednje reči. Lekar je ogledalom proverio njegov dah, svetlom sveće zenice i utvrdio smrt.
Valcer je komponovan u tročetvrtinskom taktu i u tempu valcera; Aškenazijeva interpretacija je možda najbolja, jer u izvesnoj mekoći i sporijem tempu uspeva da dosegne tu krajnju granicu opipljivosti i krhosti. Šopen je hteo da se ovo delo spali nakon njegove smrti, razlog tome nije ležao u samom valceru koji je čist izraz genija i njegove ljubavi, nego u onome što se nalazilo iza dela – uspomena, suton.
Balada u ge molu je, uprkos očekivanjima, Šopenovo najdraže delo, kako je on sam odgovorio Šumanu. Dok u valceru osećamo izvesnu nedovršenost priče, žudnju za njenim produžetkom, u baladi dolazi do zaokruženosti, do svršetka i prikaza čitave ljubavi, od njenog uspona, što se u delu oslikava na početku koji je tematski nepovezan sa ostatkom balade, i sve do pada kroz izvesna menjanja u samom taktu. Ostaje do danas jedna od najpopularnijih Šopenovih kompozicija, a najznačajnija izvođenja dolaze od Horovica i Rubinštajna, koji su oslikali svu ingenioznost Šopenove strasti, portreta jedne ljubavi.
Autor: Čeljade K
Нема коментара:
Постави коментар