Ludvig fon Mizes - Kako je nastao kapitalizam?

Prvo od šest predavanja koje je Ludvig fon Mizes održao studentima u Argentini 1956 godine. Svih šest predavanja je kasnije objavljeno u popularnoj knjizi "Ekonomska politika: misli današnjice i sutrašnjice"
.

Opisni termini koje ljudi koriste su često veoma obmanjujući. Kada pričaju o modernim magovima industrije i liderima velikih preduzeća , na primer, oni zovu čoveka  “kralj čokolade” ili “kralj pamuka” ili “automobilski kralj”. Njihova upotreba takve terminologije implicira da oni ne vide praktično nikakvu razliku između modernih vođa industrije i onih feudalnih kraljeva, vojvoda ili lordova iz ranijih vermena. Ali, razlika je u stvari veoma velika, jer kralj čokolade uopšte i ne vlada, on služi. On ne vlada nad osvojenom teritorijom, nezavisan od tržišta, nezavisan od njegovih potrošača. Kralj čokolade - ili kralj čelika ili kralj automobile ili bilo koji drugi kralj moderne industrije – zavisi od industrije kojom rukovodi i od potrošača kojim služi. “Kralj” mora ostati u milosti svojih subjekata, potrošača; on gubi svoje “kraljevstvo” čim nije više u poziciji da daje svojim kupcima bolju uslugu i pruži je pod nižom cenom od drugih sa kojima mora da se takmiči.

Pre dve hiljade godina, pre razvitka kapitalizma, čovekov društveni status je bio fiksiran od početka do kraja njegovog života; on ga je nasledio od svojih predaka, i on se nije menjao. Ako bi on bio rođen kao siromašan, on bi osatao siromašan, a ako bi bio rođen kao bogat - kao vojvoda ili lord - on bi sačuvao svoje vojvodstvo, i svojinu koja ide uz to, do kraja svog života.

Posmatrajući manufakturu, primitivni procesi proizvodnje tih dana su postojali skoro isključivo zbog snabdevanja bogatih. Većina ljudi (devedeset procenata ili više  Evropske populacije) je radila na zemlji i nije dolazila u kontakt sa gradsko orijentisanim industrijama. Strogi sistem feudalnog društva se održao u najrazvijenijim oblastima Evrope stotinama godina.

Međutim, kako se ruralna populacija uvećala,  ona je stvorila višak ljudi na zemlji. Za ovaj višak ljudi bez nasleđene zemlje ili imanja, nije bilo mesta, niti je bilo moguće za njih da rade u industriji; gradski kraljevi su im odbijali ulazak. Broj ovih otpadnika je nastavio da raste, i još uvek niko nije znao šta da radi sa njima. Oni su bili, u punom smislu te reči, “proleteri”, otpadnici koje je vlada jedino mogla da stavi u javne radionice ili sirotišta. U nekim delovima Evrope, naročito u Holandiji I Engleskoj, oni su postali toliko brojni krajem osamnaestog veka , da su bili prava pretnja očuvanju tada postojećeg društvenog sistema.

Danas, kada diskutujemo o sličnim stanjima u Indiji ili drugim zemljama u razvijanju, ne smemo zaboraviti da su uslovi u osamnaestovekovnoj Engleskoj bili puno gori. U to vreme, Engleska je imala populaciju od oko 6-7 miliona ljudi, ali od tih 6-7 miliona , više od jednog miliona, a verovatno dva, bili su prosto siromašni otpadnici  koje postojeći društveni sistem nije mogao da izdržava. Šta da se radi sa ovim otpadnicima je bio jedan od velikih problema osamnaestovekovne Engleske.

Drugi veliki problem je bio nedostatak sirovina. Britanci su , veoma ozbiljno, morali sebi da postave pitanje: šta ćemo raditi u budućnosti, kada nam naše šume neće više davati drva koja nam trebaju za našu industriju i za grejanje naših kuća? Za vladajuće klase to je bila očajna situacija. Državnici nisu znali šta da rade, i vladajuće plemstvo je bilo bez apsolutno bilo kakvih ideja kako da poprave stanje.

Iz ovih ozbiljnih društvenih situacija izronili su prvi počeci modernog kapitalizma. Postojale su neke osobe, među onim otpadnicima, među onim siromašnim ljudima, koje su pokušale da se organizuju sa drugima da otvore male radnje koje bi mogle da proizvode nešto. Ovo je bila inovacija. Ovi inovatori nisu proizvodili skupe robe koje su bile priuštive samo višim klasama; oni su proizvodili jeftinije proizvode za svačije potrebe. I ovo je poreklo kapitalizma kakav funkcioniše danas. To je bio početak masovne proizvodnje, temeljni princip kapitalističke industrije. Pošto su stare industrije koje su služile bogatijim ljudima u gradu postojale skoro isključivo za potrebe više klase, nove kapitalističke industrije su počele da proizvode stvari koje su mogle biti priuštive opštoj populaciji. To je bila masovna proizvodnja za zadovoljenje potreba masa.

Ovo je temeljni princip kapitalizma kakav postoji danas , u svim onim zemljama u kojoj postoji visoko razvijen sistem masovne proizvodnje: Velika preduzeća, meta fanatičnih napada takozvanih levičara, proizvode, skoro isključivo, da bi zadovoljili potrebe masa. Preduzeća koja proizvode luksuzna dobra isključivo dobrostojećima, nikada ne mogu da dostignu nivo velikih preduzeća. I danas  ljudi koji rade u fabrikama su ti koji su glavni potrošači proizvoda napravljenih u tim fabrikama. Ovo je osnovna razlika između kapitalističkog principa proizvodnje i feudalnog principa prethodećih godina.

Kada ljudi pretpostavljaju, ili tvrde, da postoji razlika između proizvođača i potrošača proizvoda velikih preduzeća, oni su u velikoj zabludi. U američkim prodavnicama čujete slogan “Kupac je uvek u pravu”. I ovaj kupac je isti onaj čovek koji proizvodi u fabrikama one stvari koje se prodaju u prodavnicama. Ljudi koji misle da je moć velikih preduzeća prevelika su u zabludi takođe, budući da velika preduzeća zavise sasvim od podrške onih koji kupuju njihove proizvode: najveće preduzeće gubi svoju moć i svoj uticaj kada izgubi svoje kupce.

Pre pedeset ili šezdeset godina se pričalo da su železničke kompanije previše velike i moćne; one su imale monopol; bilo je nemoguće takmičiti se sa njima. Tvrđeno je da je , u polju transporta, kapitalizam već dostigao nivo posle kojeg uništava sam sebe, jer je eliminisao konkurenciju. Ono što su ljudi prevideli je bila činjenica da je moć železnica zavisila od njene sposobnosti da služe ljude bolje od bilo kog drugog metoda transporta. Naravno da bi tada bilo smešno da se takmičite sa jednom od ovih velikih železničkih kompanija tako što bi sagradili drugu prugu paralelnu sa starijom linijom, budući da je starija linija bila dovoljna da usluži postojeće potrebe. Ali, veoma ubrzo su došli drugi takmičari. Sloboda konkurencije ne znači da možete uspeti prosto imitirajući ili kopirajući tačno ono što je drugi već napravio. Sloboda štampe ne znači da imate pravo da kopirate ono što je neko drugi već rekao i tako stičete uspeh koji je drugio čovek već propisno zaslužio na račun svog dostignuća. Ona znači da imate pravo da napišete nešto drugačije. Sloboda konkurencije koja se tiče železnica, na primer, znači da ste slobodni da izmislite nešto, da uradite nešto, što će izazvati železnice i staviti ih u veoma opasnu takmičarsku situaciju.

U Sjedinjenim Državama konkurencija železnicama - u obliku autobusa, automobila, kamiona i aviona - je prouzrokovala da železnice pretrpe veliku štetu i da budu skoro potpuno poražene, koliko se to putničkog transporta tiče.

Razvoj kapitalizma se sastoji u tome da svako ima pravo da kupca usluži bolje i/ili jeftinije. I ovaj metod, ovaj princip, je, u relativno kratkom roku, transformisao ceo svet. On je učinio mogućim nezabeleženo povećanje u svetskoj populaciji.

U osamnaestovekovnoj Engleskoj, zemlja je mogla da izdržava samo 6 miliona ljudi na veoma niskom standardu života. Danas, više od 50 miliona ljudi uživa puno viši standard života nego što su i bogati uživali tokom osamnaestog veka. I današnji bi standard života verovatno bio i viši, da  veliki delovi energije Britanaca nije bio protraćen u političke i vojne “avanture”, koje su mogle biti izbegnute.

To su činjenice u vezi kapitalizma. Tako, ako bi Englez- ili bilo koji čovek bilo koje zemlje u svetu- kazao danas da se protivi kapitalizmu, postoji divan način da mu odgovorite: “ Ti znaš da je stanovništvo zemlje danas deset puta brojnije nego što je bilo u danima koji su prethodili kapitalizmu; znaš da svi ljudi danas uživaju viši standard života nego što su tvoji preci uživali u danima pre kapitalizma. Ali, kako znaš da si ti jedan od deset onih koji bi preživeo u odsustvu kapitalizma? Puka činjenica da ti danas živiš je dokaz da je kapitalizam uspeo, bilo da ti smatraš ili nesmatraš tvoj život veoma vrednim.”

Uprkos svim svojim koristima, kapitalizam je furiozno napadan i kritikovan. Neophodno je da shvatimo poreklo ove antipatije. Činjenica je da je mržnja na kapitalizam poticala ne iz masa, ne iz radnika samih, već je poticala iz zemljišne aristokratije- nižeg plemstva, plemstva Engleske i Evropskog kontineta. Oni su krivili kapitalizam za nešto što nije bilo baš prijatno za njih: na početku devetnaetog veka , visoke plate koje je plaćala industrija svojim radnicima primorala je zemljišnu aristokratiju da plaća jednako veće plate svojim poljoprivrednim radnicima. Aristokratija je napala industriju kritikujući standard života radničkih masa.

Naravno - sa naše tačke gledišta , standard života radnika je bio ekstremno nizak; uslovi pod ranim kapitalizmom su bili apsolutno šokirajući, ali ne zato što je razvoj novih kapitalističkih industrija naškodio radnicima. Ljudi koji su zapošljavani da rade u fabrikama su već egzistirali na ispodljudskom nivou.

Čuvena stara priča, ponavljana stotinu puta, da su fabrike zapošljavale žene i decu, da su ove žene i deca , pre nego što su radili u fabrikama, živeli pod zadovoljavajućim uslovima, je jedna od najvećih obmana u istoriji. Majke koje su radile u fabrikama nisu imali sa čime da  kuvaju; oni nisu napustili svoje domove i kuhinje da bi išli u fabrike, oni su išli u fabrike zato što nisu imale kuhinje, i ako su i male kuhinje one nisu imale hrane koje bi skuvali u tim kuhinjama.

I deca nisu dolazila iz udobnih obdaništa. Ona su gladovala i umirala. I sva priča o neizrecivim užasima ranog kapitalizma , može da se pobije jednom statistikom: tačno u onim godinama u kojima se Engleski kapitalizam razvio, tačno u doba zvanim Industrijskom revolucijom u Engleskoj, u godinama od 1760 do 1830, tačno u tim godinama se populacija Engleske udvostručila, što znači da su stotine ili hiljade dece - koja bi umrla u prethodnim godinama -  preživela i odrasla u muškarce i žene.

Nema nikakve sumnje da su uslovi predhodnih vremena bili veoma nezadovoljavajući. Kapitalistička preduzeća su bila ta koja su popravila stvari. Upravo su te rane fabrike koje su snabdevale potrebe radnika, bilo direktno ili indirektno izvozeći proizvode i uvozeći hranu i sirovine iz drugih zemalja. Opet i opet, rani istoričari kapitalizma  - teško je naći blažu reč - falsifikuju istoriju.

Anegdota koju su običavali pričati, vrlo verovatno izmišljena, uključuje i Bendžamina Franklina. Po toj priči, Ben Franklin, posetio je fabriku pamučne robe u Engleskoj, i vlasnik fabrike mu je rekao, pun ponosa: “Gledajte, ovo su pamučne robe za Mađarsku”. Bendžamin Frenklin, gledajući okolo, videći da su radnici bedno obučeni, je rekao: ”Zašto ne proizvodite, takođe, i za svoje radnike?”

Ali, one izvozne robe o kojima je vlasnik fabrike govorio  su, ustvari, značile da jeste proizvodio za svoje radnike, zbog toga što je Engleska morala da uvozi sve svoje sirovine. Nije postojao pamuk niti u Engleskoj niti u Evropi. Postojala je nestašica hrane u Engleskoj, i hrana je morala biti uvožena iz Poljske, iz Rusije, iz Mađarske. Ovaj izvoz robe je platio uvoz hrane koji je učinio opstanak Britanskog stanovništva  mogućim. Mnogo primera iz istorije tog doba će pokazati stav nižeg plemstva i aristokratije prema radnicima. Želim da spomenem samo dva primera. Jedan je poznati Britanski “Speenhamland” sistem. Po tom sistemu, Britanska vlada je platila svim radnicima koji nisu dobili minimalnu platu(određenu od vlade) razliku između plate koje su primili i minimalne plate. Oni su sačuvali zemljišnu aristokratiju od problema plaćanja visokih nadnica. Plemstvo bi plaćalo tradicionalno niske poljoprivredne plate, i Vlada bi ih nadoknađivala, tako sprečavajući radnike da napuste ruralna zanimanja i da traže urbano fabričko zaposlenje.

Osamdeset godina kasnije, posle kapitalističke ekspanzije iz Engleske ka kontinentalnoj Evropi zemljišna aristokratija je ponovo reagovala protiv novog sistema proizvodnje. U Nemačkoj su pruski junkeri, budući da su izgubili mnogo radnika zbog kapitalističkih industrija koje su plaćale više,  izmislili specijalni termin za ovaj problem:  “preletanje sa sela” - Landflucht. I u nemačkom parlamentu, oni su raspravljali šta bi moglo da se učini protiv ovog zla, kako je viđen sa tačke gledišta zemljišne aristokratije.

Bizmark, slavni kancelar Nemačkog Rajha, u jednom govoru je rekao, “Jednom sam sreo u Berlinu svog bivšeg radnika koji je radio na mom imanju, i pitao sam ga: “Zašto si napustio  imanje; zašto si otišao iz zemlje; zašto sada živiš u Berlinu?” I, sudeći po Bizmarku, čovek mu je odgovorio: ”Vi nemate tako lep Biergarten u selu, kakav mi imamo ovde u Berlinu, gde možete sesti, popiti pivo, i slušati muziku.” Ovo je , naravno, priča sa tačke gledišta Bizmarka, poslodavca. To nije bilo mišljenje svih njegovih zaposlenih. Oni su otišli u industriju zato što im je industrija isplaćivala više plate i podigla njihov standard života na nezabeležen nivo.

Danas, u kapitalističkim zemljama, relativno je mala razlika u životu između takozvanih viših i nižih klasa; obe imaju hranu, obuću, i sklonište. Ali, u osamnaestom veku i ranije, razlika između čoveka srednje klase i čoveka niže klase je bila u tome da je čovek iz srednje klasee imao cipele, dok ih čovek iz niže klase nije imao. U današnjoj Americi, razlika između bogatog čoveka i siromašnog čoveka znači veoma često razliku između Kadilaka i Ševroleta. Ševrolet se može kupiti polovan, ali bazično on pruža istu uslugu  njegovom vlasniku: i on, takođe, može da preveze od jednog mesta na drugo. Više od polovine stanovništva Sjedinjenih Država živi u stanovima i kućama koje su njihovo vlasništvo.

Napadi na kapitalizam – posebno u odnosu na visoke plate - polaze od pogrešne pretpostavke da su nadnice u krajnjoj liniji plaćene od ljudi koji su različiti od onih koji rade u fabrikama. U redu je da ekonomisti i i studenti ekonomije razdvoje radnika od potrošača i prave razliku između njih. Ali činjenica je da svaki potrošač mora, na jedan način ili drugi, da zaradi novac koji troši, i da  su većina potrošača tačno oni ljudi koji rade kao zaposleni u preduzećima koja proizvode stvari koje konzumiraju. Nadnice, pod kapitalizmom, nisu određene od klase ljudi koji su različiti od klase ljudi koji ih zarađuju; oni su isti ljudi.  Holivudske filmske korporacije nisu te koje plaćaju plate filmskim zvezdama; nego ih plaćaju ljudi koji kupuju karte za filmove. I priređivač bokserskog meča nije taj koji plaća ogromne svote novca takmičarima; nego su to oni koji kupuju ulaznice. Razlika između poslodavca i zaposlenog, je razlika koja se povlači u ekonomskoj teoriji, ali to nije razlika u realnosti; ovde, poslodavac i zaposleni su u krajnjoj liniji isti ljudi.

Postoje ljudi u mnogim zemljama koji smatraju  veoma nepravednim da čovek koji treba da izdržava porodicu sa nekoliko dece, primi istu platu kao i čovek koji izdržava samo sebe. Ali pitanje nije treba li poslodavac da nosi veću odgovornost za veličinu radnikove porodice.

Pitanje koje moramo da postavimo u ovom slučaju je: Da li bi vi, kao pojedinac, bili spremni da platite više za nešto , recimo veknu hleba, ako bi vam bilo rečeno da čovek koji proizvodi tu veknu hleba ima šestoro dece?  Iskren čovek će verovatno odgovoriti negativno i reći, “ U principu bi, ali u stvarnosti bi, ako košta manje, radije kupio hleb proizveden od čoveka bez dece.” Činjenica je da ako kupci ne plaćaju poslodavcu dovoljno kako bi isplatio radnike, onda postaje nemoguće za poslodavca da ostane u biznisu.

Kapitalistički sistem je  je nazvan “kapitalizam”, od čoveka koji nije bio prijatelj tog sistema, od čoveka koji je smatrao da je to najgori od svih istorijskih sistema, najveće zlo koje se dogodilo čovečanstvu. Taj čovek je bio Karl Marks. Svejedno, nema razloga da odbacujemo Marksov termin, jer on jasno opisuje izvor velikog društvenog poboljšanja koje je doneo kapitalizam. Ta poboljšanja su rezultat akumulacije kapitala; ona su zasnovani na činjenici da ljudi, po pravilu, ne konzumiraju sve što su proizveli, da oni štede - i investiraju - deo toga. Postoji veliko nerazumevanje u vezi ovoga problema, i – na ovim predavanjima – imaću priliku da se bavim sa najosnovnijim zabludama, koje ljudi imaju o akumulaciji kapitala, upotrebi kapitala, i univerzalnih prednosti koje se mogu steći iz takve upotrebe. Ja ću se baviti  kapitalizmom naročito u mojim predavanjima o stranim investicijama, i predavanjima o najopasnijem problemu današnjice, inflaciji. Vi znate, naravno, da inflacija postoji ne samo u ovoj zemlji. To je danas problem širom sveta.

Često neshvaćena činjenica o kapitalizmu je ova: štednja znači benefit za sve one koji su nestrpljivi da proizvode ili da zarade plate. Kada bi čovek stekao određenu količinu novca – recimo, hiljadu dolara – i , umesto da ih potroši, poveri te dolare banci na štednju, ili osiguravajućoj kompaniji, novac ide u ruke preduzetnika, biznismena, omogućavajući mu da započne projekte koje ne bi mogao da započne pre toga, zato što je odgovarajući kapital bio nedostupan.

Šta će sada biznismen raditi sa dodatnim kapitalom? Prva stvar koju mora da uradi, prva za šta će upotrebiti dodatni kapital, je da će otići i zaposliti radnike i kupiti sirovine – što će dalje povećati tražnju za radnicima i omogućiti da sirovine budu proizvedene, kao i tendenciju ka povećenju plata i cena za one proizvođače sirovina. Mnogo pre nego što štediša ili preduzetnik stekne profit od svega ovoga, nezaposleni radnici, i proizvođači sirovina, farmeri, nadničari, svi oni dele koristi od dodatne štednje.

Kada će preduzetnik steći profit iz projekta zavisi od budućeg stanja tržišta i njegove mogućnosti da  tačno predvidi buduće stanje tržišta. Ali radnici, kao i proizvođači sirovina, stiču korist odmah. Puno toga je rečeno o “politici nadnica”, kako je zovu, Henrija Forda. Jedno od velikih dostignuća g. Forda je bilo to da je on plaćao više nadnice nego druge industrije i fabrike. Njegova “politika nadnica” je bila opisana kao “pronalazak”, ali nije dovoljno reći da je ovaj “pronalazak” bio rezultat plemenitosti g. Forda. Nove grane poslova, ili nove fabrike u već postojećim granama poslovanja, su morali privući radnike od drugih poslodavaca, iz drugih delova zemlje, čak i iz drugih zemalja. I jedini način da ovo urade je bio da im ponude više nadnice za njihov rad. To je bilo ono što se dogodilo u ranim danima kapitalizma, i još uvek se događa.

Kada su fabrikanti u Velikoj Britaniji prvi počeli da proizvode pamučnu robu, oni su isplaćivali svoje radnike više nego što su oni zarađivali pre toga. Naravno, veliki deo ovih radnika nisu zarađivali ništa pre toga i bili su spremni da private bilo šta što im se ponudi. Ali posle kratkog vremena – kad je sve više i više kapitala bilo akumulirano i kada je sve više i više preduzeća bilo razvijano- nadnice su skočile gore , i rezultet je bio nezapamćeno povećanje britanske populacije , o čemu sam govorio ranije.

Prezriv opis kapitalizama od nekih ljudi, kao sistema koji je dizajniran da napravi da bogati  ljudi postanu još bogatiji a siromašni postanu još siromašniji je pogrešan od početka do kraja. Marksova teza u pogledu dolaska socijalizma je bila bazirana na tvrdnji da će radnici postajati siromašniji, da će mase postajati sve oskudnije, i da će na kraju  svo bogatstvo zemlje biti koncentrisano u nekoliko ruku ili u ruke jednog čoveka. I onda će mase osiromašenih radnika konačno pobuniti se i eksproprisati bogatstva bogatih vlasnika. Prema ovoj doktrini Marksa, ne može biti prilike, nijedne mogućnosti unutar kapitalističkog sistema, za bilo kakvim poboljšanjem stanja radnika.

1864, govoreći pred International Workingmens Association u Engleskoj, Marks je rekao da verovanje da radnički sindikati mogu popraviti stanje radnika je “apsolutno pogrešno”. Sindikalne zahteve za višim nadnicama i kraćim radnim vremenom je nazvao konzervativnim- konzervativno je bilo, naravno, najosuđujući termin koji je Karl Marks mogao da upotrebi. On je predložio da sindikati postave sebi novi, revolucionarni cilj: da oni “odstrane sistem nadnica”, da oni zamene “socijalizmom” – državnim vlasništvom nad sredstvima za proizvodnju - sistem privatnog vlasništva.

Ako pogledamo istoriju sveta, a naročito istoriju Engleske od 1865, mi shvatamo da je Marks pogrešio u svakom pogledu. Ne postoji zapadna, kapitalistička zemlja u kojoj se uslovi masa nisu poboljšali na nezapamćen način. Sva ova poboljšanja poslednjih osamdeset ili devedeset godina su napravljena uprkos prognozama Karla Marksa. Marksistički socijalisti su verovali da se stanje radnika nikada neće poboljšati. Oni su sledili pogrešnu teoriju, famozni “gvozdeni zakon nadnica” - zakon koji je tvrdio da  radničke nadnice, pod kapitalizmom, neće preći svotu koja mu je potrebna da održi svoj život kako bi mogao da služi preduzeću.

Marksisti su formullisali svoju teoriju na ovaj način: ako bi radničke nadnice otišle gore, podižući plate iznad nivoa neophodnog za održanje, oni će imati više dece; i ova deca, kada uđu u tržište rada, će povećati broj radnika do tačke kada će nadnice pasti, svodeći radnike, ponovo, na nivo koji je neophodan za održanje – na minimalni nivo neophodan za opstanak, koji će samo jedva preduprediti da radnička populacija  ne izumre. Ali ova Marksova ideja, i mnogih drugih socijalista, je koncept radničkog čoveka isti onaj koji biolozi koriste – sa pravom – kada proučavaju život životinja. Miševa, na primer.

Ako povećate količinu hrane neophodne za životinjske organizme ili za mikrobe, onda će više njih preživeti. I ako smanjite njihovu hranu onda ćete smanjiti njihov broj. Ali čovek je drugačiji. Čak i radnik - uprkos činjenici da marksisti nisu to priznavali – ima i druge  ljudske potrebe, osim hrane i produžavanje njegove vrste. Povećanje u realnim nadnicama, rezultira ne samo u povećanju populacije, ono rezultira takođe, na prvom mestu, u poboljšanju prosečnog standarda života. Zbog toga mi danas imamo veći standard života u Zapadnoj Evropi i u Sjedinjenim Državama, nego u zemljama u razvijanju, recimo, Afrike.

Mi moramo shvatiti, doduše, da ovaj standard života zavisi od ponude kapitala. Ovo objašnjava razliku između uslova u Sjedinjenim Državama i uslova u Indiji; moderne metode borbe protiv zaraznih bolesti su počele da se koriste u Indiji – bar, do nekog nivoa – i efekat je bio nezabeležen rast populacije ali, pošto povećanje u populaciji nije praćeno odgovarajućim povećanjem u količini investiranog kapitala, rezultat je bio povećanje siromaštva. Zemlja postaje više prosperitetna u proporciji sa rastom investiranog kapitala po glavi stanovnika.

Nadam se da ću u mojim sledećim predavanjima imati prilike da se bavim detaljnije sa ovim problemima i da ću moći da ih iskristališem, zato što neki termini - kao “kapital investiran po glavi(per capita)” - zahtevaju detaljnije objašnjenje.

Ali vi morate da zapamtite da, u ekonomskim politikama, ne postoje čuda. Vi ste čitali u mnogim novinama i govorima, o takozvanom nemačkom ekonomskom čudu- oporavku Nemačke posle njenog poraza u Drugom svetskom ratu. Ali to nije bilo čudo. To je bila primena principa slobodno tržišne ekonomije, metoda kapitalizma, iako oni nisu bili primenjeni potpuno. Svaka država može da doživi isto “čudo” ekonomskog oporavka, iako moram da kažem da ekonomski oporavak ne dolazi zbog čuda, on dolazi zbog primene - i rezultat je – ispravnih ekonomskih politika.

Autor: Mat Ke

Članak je uz saglasnost autora preuzet sa prijateljskog bloga: http://cudorednost.blogspot.com/