Na
pomen Čarlsa Bukovskog, amerčkog pesnika i pisca, mnogima koji se
nisu trudili da spoznaju bit njegovog stvaralaštva – prva je
asocijacija vulgarni sadržaj koji je ponekad umeo da uplete u svoja dela.
Ipak, Bukovski je u svoje pisanje ulagao mnogo više od toga –
njegov pesnički izraz, vrlo jednostavan, ponekad eksplicitan i
„nepristojan“, imao je uzvišeno značenje – propovedao je o
odbačenosti, usamljenosti i zatočeništvu, pozivao na bunt, a
ponekad prosto zračio ljubavlju i toplinom, na neobičan, ali krajnje
iskren način...
Neki
će reći da je Bukovski bio mizantrop, i da je tu teško govoriti o
istinskoj ljubavi (osim možda pomalo mazohističkog samoljublja),
ali, dubljim upuštanjem u srž njegovog pisanja i načina života
(koji su se mešali i dopunjavali), možemo njegovom delu nadenuti
sasvim drugo značenje. Kao što i sam otkriva u svojoj pesmi
„Mizantrop“, on je to bio na prilično relativan i autentičan
način. Sve što je pisao i proživljavao bilo je originalno i lično.
Individualnost kao takva izbijala je iz redova njegove poezije i
proze. Bukovski je odbijao asimilaciju i utapanje u kulturu svog
okruženja – njegova dela nisu imala nit tipično američkog
pragmatizma, naprotiv, u njima se rađala neka posebna vrsta
univerzalne, vanvremenske duhovnosti, a društvu i njegovim
vrednostima upućivana oštra kritika.
Atinska
ruina.
stari klošar.
bubašvaba u
katerali.
dobro vino.
duhovni razgovori sa
madam smrt.
san o zlatnim
vetrenjačama.
udisanje
života.
uzvišeno zatočeništvo.
stari klošar.
bubašvaba u
katerali.
dobro vino.
duhovni razgovori sa
madam smrt.
san o zlatnim
vetrenjačama.
udisanje
života.
uzvišeno zatočeništvo.
Poezija
koju je Čarls pisao imala je potrebnu lakoću da bude razumljiva –
sve je izlagao direktno i nedvosmisleno, verodostojno prenoseći
misaoni ambijent svog unutrašnjeg sveta. Kompleksnost u tom svetu
nije izostajala, ali je u poetskom smisu dobijala jednostavan izraz.
To je njegovu poeziju učinilo posebno velikom – bila je uzvišena
u svojoj jednostavnosti. Sam Bukovski umeo je da pljune po
„intelektualizovanoj“ umetnosti, ali čini se da je on prosto bio jedan od retkih sa snagom da najdublje istine sveta kaže na najprostiji
mogući način.
Nekima
je poznatija njegova proza, i romani poput „Bludni sin“ i
„Žene“... Ipak, poezija kod Bukovskog ne zaostaje po kvalitetu,
čak razotkriva jednu posebnu ravan umetničkog senzibiliteta, koju
je prozom možda teže iskazati. U mahnitom kucanju na pisaćoj
mašini, uz alkohol i klasičnu muziku sa radija, stvarao je izuzetne
stvari. Rasklašni život i klasična muzika, iako naizlged ne idu
jedno uz drugo, u slučaju Bukovskog su se preplitali. Kao i mnoge
druge stvari koje ponekad deluju kao suprotnost.
Treba
mnogo
očajanja
mnogo
očajanja
nezadovoljstva
i razočaranja
da se
napiše
nekoliko
dobrih
pesama.
i razočaranja
da se
napiše
nekoliko
dobrih
pesama.
Bukovski
je živeo svoju umetnost. Iza sebe je ostavio veliki broj pesama,
neobičnih kao i on sam, sa kvalitetnom, iskrenom emocijom. Njegova
poezija je pobedila, a smrt, o kojoj je često pisao, ostala bez
svojih 5 minuta.
Dok
jedan po ponoći polako prelazi u dva
po
ponoći i
samo
ona zna pravi trenutak
ali
sam je ipak prevario:
izvukao
sam svojih
5
prokletih minuta
i
još mnogo
preko
toga.
Autor: M
Нема коментара:
Постави коментар