Studijski deo albuma predstavlja zapravo jedan muzički
eksperiment. Sam zvuk većine pesama nalik je apstraktnom slikarstvu u ovoj
formi umetnosti, s tim da je u kritičkoj
javnosti i dalje diskutabilna umetnička vrednost ovog dela albuma, češće ga
nazivajući pretencioznim negoli kvalitetnim. Sam bend, takođe, u jednom
intervjuu nazvao ga je “katastrofom”, izgovarajući tu rečenicu onako kako se to
izgovara kada se nečega nerado prisećamo. Mada, nevezano za ove kritike, ovaj
deo albuma kao celina pruža specifičan doživljaj, te ostavljamo samom slušaocu
na procenu odgovara li mu isti ili ne.
Pesme ovog dela mahom su komponovali članovi benda sami,
pojedinačno, a takođe, većina pesama sastoji se iz delova. Izuzetak od ovog
pravila jeste pesma Grantchester Meadows, koja se pored kompaktnosti razlikuje i
samom melodijom (kao relaksirajućim intermecom između eksperimentisanja), ali i
činjenicom da zajedno sa Gilmurovim udelom (pesma “The Narrow Way – Part Three”)
ne predstavlja čist instrumental (sve ostale pesme to jesu). Takođe, kao
istaknut, valja napomenuti i pokušaj benda da simuliranjem zvuka životinja postigne nekakvu melodičnost.
Sa druge strane, stoji “živi” deo albuma. Pored melodije, i po kritici stoji na potpuno suprotnom polu u odnosu na onaj prvi.
Jedan od muzičkih listova ovaj album okarakterisao je kao “verovatno jedan od
najboljih lajv albuma ikada”. Ummagumma lajv, namerno ili ne, predstavlja
zapravo konceptualni album. Pesme, iako sa različitih studijskih albuma, ovako
oživljene predstavljaju jednu “tekuću” celinu, koju su kadri da prekinu tek
oduševljeni aplauzi publike pri kraju pojedinačnih izvedbi.
Iako je većina pesama sa ovog dela albuma zapravo iz faze
Flojda kao pionira svemirskog roka, jedino Astronomy Domine odaje taj svemirski
prizvuk, koji u odnosu na studijsku verziju žanrovski ublažavaju lagane Vrajtove
solaže, što takođe dodaje progresivnosti same pesme, ali i albuma generalno.
Tok se nastavlja suptilnim tempom koji ispunjavaju Vrajtova klavijatura i Votersovo
specifično pevušenje, koje će u jednom trenutku kulminirati, a koje opisuje i
sam naziv ove numere (Careful with that Axe, Eugene).
Dalji tok potpuno je lišen
zvuka svemirskog roka koji se sada primećuje samo u nazivu naredne pesme.
Ummagumma uživo, po našem mišljenju, daleko nadmašuje svoj
studijski deo i za razliku od nekakve “prisiljenosti” koja dominira ovim prvim
delom, odiše mističnošću i spontanošću, gde slušalac jednostavno gubi pojam o
prelazima između pesama. Pojedinačne pesme, oživljene izvedbom bez studijskog
pritiska, uglavnom su lišene ograničenosti žanrovskim kretanjima tog vremena i
kao takve svojom toplotom i likvidnošću prijemčivije su slušaočevom uhu.
Adekvatan kraj ovoj četrdesetominutnoj simfoniji jeste višedelni instrumental,
koji se, nakon bubnjarske tenzije (Syncopated Pandemonium) završava melodičnim
glasovima simbolično nazvanim “Celestial Voices”.
Нема коментара:
Постави коментар