U poseti jednoj prijateljskoj porodici u Drezdenu pri povratku u Pariz, Frederik Šopen upoznaje Mariju Vođinsku. Duše pogodne za rađanje ljubavi, kompozitor je odmah osetio naklonost prema devetnaestogodišnjoj devojci, koja je njime bila ništa manje oduševljena – tada je i stvorila jedan od najboljih portreta slavnog kompozitora, odražavajući u njegovim očima svu genijalnost i setu. Dani posete su se približavali kraju, i ta tuga rastanka oličena je u jednom valceru koji je Šopen odsvirao pre svog odlaska; prepisao joj je note poslednjeg dana, sa posvetom: „G-ci Mariji, Drezden, septembra 1835.“ Ovo delo nije objavljeno za autorova života. Možda je ipak bilo previše intimno da bi izašlo u javnost. Možda Šopen nije smeo tako olako da publici podari jedan veliki deo sebe. Ovo delo, Valcer rastanka, kako ga je sama Marija nazvala, u sebi sadrži svu gorčinu razdvajanja dvoje mladih, i svu slatkoću ljubavi, oličenu u dva glasa, dve ruke koje se jure i ne preklapaju. Na rastanku je Šopen dobio jednu ružu od Marije; nakon njegove smrti taj cvet će se naći u omotu sa beleškom.
