Koncept slobode u Orvelovoj "Životinjskoj farmi"

Kao jedna od glavnih ideja, sloboda u „Životinjskoj farmi“ prikazuje se kao veoma relativan pojam. Toliko relativan, da je iščezao pre nego što su same životinje uspele da ga osete. Bilo kakav udružen rad zahteva raspodelu uloga, koordinaciju i hijerarhiju. Odlučivati će najbolje oni koji za to najviše kapaciteta i imaju. Međutim, pored odgovornosti kojih se prihvataju oni skloni odlukama, sleduju mnoga ovlašćenja, a upravo jaz u prosvećenosti i intelektu, te vladajuće slojeve čini nedodirljivim od strane onih kojima se upravlja. Ovakva pozicija često budi onaj iskonski poriv u čoveku – težnju da se ono sklono manipulaciji podvrgne sopstvenoj koristi. Upravo su životinje u početku bile žrtve ovog procesa od strane farmera. Međutim, upravo ostvarujući sopstvene intelektualne potencijale i putem nekog unutrašnjeg samoobrazovanja, životinje, negujući sopstvenu (Majorovu) školu mišljenja, uspevaju da shvatanjem svog položaja i relanosti odnosa upregnuti-tlačitelj, oteraju ove potonje. Ipak, prazan prostor koji je ostao iza farmera (kako organizatora tako i tlačitelja) zahteva napor životinja da se samoorganizuju. Ovaj proces preuzimaju oni koji su tome najvičniji, uobličeni u društvenu grupu koju Orvel i biološki razlikuje od drugih životinja – svinje. Svinje veoma brzo uočavaju da se niko ne prihvata organizacije, osim njih samih. Takođe, otkrivaju da druge životinje naivno i nekritički prihvataju bilo koji njihov dalji plan koji se svih tiče.  Ovakvo stanje stvari svinje stavlja pred jedno novo iskušenje – težnju da sebi prisvoje više plodova nego što im to sleduje pri jednakoj raspodeli. Svinje za ovo, u principu, ne možemo kao ljudi kriviti, jer bilo kakvo podvrgavanje sopstvenoj vlasti predstavlja osnovnu čovekovu težnju, pristutnu, kako između ljudi, tako između ljudi i životinja. Što je ono u odnosu na šta uspostalvjamo vlast, naivnije, tuplje, to je naša vlast surovija, nesmotrenija. Nivo empatije se propratno smanjuje uz ovu tendenciju. Ipak, pored onih naivnih, imamo i takozvane „izostavljene“, pripadnike društva koji su dovoljno pronicljivi da ovaj odnos vlasti primete, ali iz mašinerije bivaju izostavljeni, bilo iz razloga protivljenja ovakvom odnosu vlasti, bilo iz sopstvene nezainteresovanosti i indiferentnosti. Orvel lepo oslikava ovakvu osobu kao nekoga ko živi u „paklu na zemlji“, konstantnog cinika čije primedbe i ukaze niko ne primećuje. Međutim, Orvel, kao i u odnosu na ostale, ne zauzima vrednosni stav u odnosu na ovog učesnika „Životinjske farme“. On nas same ostavlja da u odnosu na Bendžamina, kao i ostale, zauzmemo svoj lični stav.

O prirodi kritike - osporavanje Šekspira

Vilijam Šekspir, engleski pesnik i dramski pisac, dan danas ima ogromnu popularnost među ljubiteljima pozorišta i književnosti; negde od 19-og veka pa nadalje smatra se jednim od najznačajnih svetskih umetnika. Brojne predstave, obavezno mesto u lektiri, kao i već standardan epitet najboljeg stvaraoca na engleskom jeziku, dobro ilustruju Šekpirov kulturno-umetnički značaj. Ipak, i pored brojnih hvalospeva raznih književnih kritičara kojim se njegovo delo veliča, bilo je i onih koji su ga osporavali, a među njima se našao i Lav Tolstoj. S obzirom da je i sam prilično cenjen i poštovan stvaralac, istina, iz druge epohe i sa drastično drugačijim umetničkim senzibilitetom, njegova kritika zavređuje pažnje, te ćemo dalje analizirati šta je to tačno jedan od ruskih klasika zamerio Šekspiru.

Oberon, Titanija i Pak igraju s vilama. Vilijam Blejk

Džordž Orvel - O utopiji i sreći

Utopija, počev od istoimenog dela Tomasa Mora, postala je termin za idealno ustrojeno društvo – socijalni konstrukt savršenog uređenja ljudskih zajednica. Daleko pre pojave humanizma i renesanse, u Antičkoj Grčkoj, već su nastajale prve utopije. Najpoznatija među njima, opisana je u Platonovom dijalogu “Država” – gde je predstavljeno društvo osmišljeno po uzoru na Spartu, uz neke dodatne idealizacije. Od tada do danas, nastalo je mnogo drugih utopija. Pisali su ih Tomazo Kampanela, Frensis Bekon, Etjen Kabe i mnogi drugi. Kao glavni nedostatak utopija uvek se uzimala njihova neostvarljivost. Ipak, sa razvojem teorijske misli, a i samog čovečanstva, došlo se do novog problema – opasnosti da se utopije ostvare. Otuda potiče i misao ruskog religioznog filozofa Nikolaja Berđajeva, sa kojom se i Orvel sasvim složio – “pošto su ljudi sada u stanju da ostvaruju utopije, pred nama je jedan novi ozbiljan zadatak – kako da ih izbegnemo”.