Kao jedna od glavnih ideja, sloboda u „Životinjskoj farmi“ prikazuje se kao veoma relativan pojam. Toliko relativan, da je iščezao pre nego što su same životinje uspele da ga osete. Bilo kakav udružen rad zahteva raspodelu uloga, koordinaciju i hijerarhiju. Odlučivati će najbolje oni koji za to najviše kapaciteta i imaju. Međutim, pored odgovornosti kojih se prihvataju oni skloni odlukama, sleduju mnoga ovlašćenja, a upravo jaz u prosvećenosti i intelektu, te vladajuće slojeve čini nedodirljivim od strane onih kojima se upravlja. Ovakva pozicija često budi onaj iskonski poriv u čoveku – težnju da se ono sklono manipulaciji podvrgne sopstvenoj koristi. Upravo su životinje u početku bile žrtve ovog procesa od strane farmera. Međutim, upravo ostvarujući sopstvene intelektualne potencijale i putem nekog unutrašnjeg samoobrazovanja, životinje, negujući sopstvenu (Majorovu) školu mišljenja, uspevaju da shvatanjem svog položaja i relanosti odnosa upregnuti-tlačitelj, oteraju ove potonje. Ipak, prazan prostor koji je ostao iza farmera (kako organizatora tako i tlačitelja) zahteva napor životinja da se samoorganizuju. Ovaj proces preuzimaju oni koji su tome najvičniji, uobličeni u društvenu grupu koju Orvel i biološki razlikuje od drugih životinja – svinje. Svinje veoma brzo uočavaju da se niko ne prihvata organizacije, osim njih samih. Takođe, otkrivaju da druge životinje naivno i nekritički prihvataju bilo koji njihov dalji plan koji se svih tiče. Ovakvo stanje stvari svinje stavlja pred jedno novo iskušenje – težnju da sebi prisvoje više plodova nego što im to sleduje pri jednakoj raspodeli. Svinje za ovo, u principu, ne možemo kao ljudi kriviti, jer bilo kakvo podvrgavanje sopstvenoj vlasti predstavlja osnovnu čovekovu težnju, pristutnu, kako između ljudi, tako između ljudi i životinja. Što je ono u odnosu na šta uspostalvjamo vlast, naivnije, tuplje, to je naša vlast surovija, nesmotrenija. Nivo empatije se propratno smanjuje uz ovu tendenciju. Ipak, pored onih naivnih, imamo i takozvane „izostavljene“, pripadnike društva koji su dovoljno pronicljivi da ovaj odnos vlasti primete, ali iz mašinerije bivaju izostavljeni, bilo iz razloga protivljenja ovakvom odnosu vlasti, bilo iz sopstvene nezainteresovanosti i indiferentnosti. Orvel lepo oslikava ovakvu osobu kao nekoga ko živi u „paklu na zemlji“, konstantnog cinika čije primedbe i ukaze niko ne primećuje. Međutim, Orvel, kao i u odnosu na ostale, ne zauzima vrednosni stav u odnosu na ovog učesnika „Životinjske farme“. On nas same ostavlja da u odnosu na Bendžamina, kao i ostale, zauzmemo svoj lični stav.
