„Ništa nemam osim uvjerenja da sam častan, ako i to izgubim, biću ruševina”.
Ove Mešine reči iz njegovog kapitalnog dela „Derviš i smrt” savršeno oslikavaju sam stil života ovog pisca, koji spada među najveće na ovim prostorima. Stoičko odnošenje prema spoljnim događajima, miran i povučen život u društvu sopstvene supruge Darke, veliki su kontrast unutarnjem životu punom nemira koji se odigravao u umu Meše Selimovića. Međutim, upravo ovaj kontrast između mirnog života i burnog, mislećeg uma, na sreću svih nas, rezultirao je večnom zabeležbom ovih itekako univerzalnih pitanja i nemira i mogućnošću svih nas da, kao učenici, istima pristupimo na jednom visokom i zrelom nivou.
Međutim, nije Meša oduvek bio kao pisac cenjen u javnosti. Priznatost i simpatije podjednako čitalaca i kritičara pridobio je tek u svojim poznim godinama. Zapravo, kako kaže Matija Bećković, njegov blizak prijatelj, ranije je Meša bio poznat pre kao profesor književnosti na glasu, nego kao pisac. Čak je u vezi njegovog književnog dela do tada važila ocena jednog kritičara koji je napisao da je „Meša veoma pismen, ali nažalost bez ikakvog talenta!”. Koliko je ova ocena pogrešna, Bećković se svojevremeno uverio prisustvujući jednom od Mešinih predavanja, nakon čega navodi: „Nisam bio ništa pročitao od Meše Selimovića, a tada sam ga prvi put slušao i bio zadivljen onim što sam čuo i zapanjen koliko se to razlikovalo od predstave koja je o njemu stvorena”.
-Kakve ljude najviše volite?-Zavisi da li za literaturu ili u svakodnevnom životu?-Recimo, u svakodnevnom životu?-U životu najviše volim dobre ljude, samo oni su meni sasvim nezanimljivi za književnost.
Sam Selimović dobro je sagledao sve što se govorilo o njemu do tada kada je jednom prilikom, objasnivši svoje porive da piše, odgovorio: „Pravi razlog zbog čega sam počeo da pišem u to vreme ne bih mogao da objasnim i ne verujem da može iko... Umetnik žudi za nemogućim, sve drugo je kapitulacija!”. Naime, ove reči izgovorene su pri pitanju šta ga je navelo da napiše delo „Derviš i smrt”. Ipak, ima istine i u tome da ga je na pisanje ovog, za umetnost neprocenjivog dela, navela i tragedija njegovog brata. Kako navodi u svojim „Sjećanjima”, Selimović se nije odmah po događaju odlučio da ovo delo napiše, već je hteo da sačeka da ideja sazri, a emocije rafiniraju i da na taj način sve doživljeno postane podobno obradi. On veli:
„Oko 1962. godine ponovo sam počeo da se bavim svojom starom temom izgubljenog brata. Ali je do tog vremena građa bila odležala i mogla je podnijeti svaku obradu, a i tema je, u mojoj svijesti, dobila određeno usmjerenje, i savitljivost, i šire razmjere: od izvorišta je prošlo gotovo dvadeset godina, i u doživljaju nije više bilo sirove silovitosti ni prejake emocije. Sve je bilo izmeditirano, pretvoreno u moguće opšte iskustvo, kao odnos i sukob izmedu ideologije i pozlijedenog pojedinca. Tema je, dakle, univerzalna. A ipak je sve moje, nezaboravljena vrelina nije mi dopuštala da temu i motiv pretvorim u hladnu tezu. To nije u potpunosti lični doživljaj, ali je svačija mogućnost. Osnova idejne zamisli romana i jedina sličnost između moga života i romana ležala je u pitanju: šta sam ja poslije te osude, ožalošćeni i ozlojeđeni brat ili nesigurni, neuvjereni član partije?”
Ipak, nije samo obrada i sakupljanje ideje bilo ono što je Mešu navelo da ovako vrednu temu ostavi za ubuduće i ne pretoči je u pisanu reč nestrpljivo i po naletu prve inspiracije. Naime, puno je polagao na usavršavanje sopstvenog stila, i uvideo je sopstvene mane, bolje i sveobuhvatnije od mnogih kritičara, nije želeo da koristi stil modernih pisaca, te je kroz brojna kraća dela, uspeo u afirmisanju svog sopstvenog, poetskog, stila kojim je uveliko zaslužio kasnije ocene čitalaca i kritičara. Ova kolebanja i analize sopstvenog stila, Selimović nam je priuštio i u njegovim „Sjećanjima”.
„Ostavivši vremenu da neprestano premotava kanuru samog događaja, prvo sam se uhvatio ukoštac s jezikom, jer mi je bilo jasno da je u mojim prvim radovima upravo jezik najslabija tačka. To je isto kao kad slikar ne bi imao smisla za boje. Vidio sam da se jezik ne da, ostaje krut i nesavitljiv, nepodoban za nijanse koje su mi izgledale značajnije od cjelovitih blokova. Godinama sam se borio za prilagođivanje izraza, posebno u nastojanju da iskažem složeniju misao i osjećanje, za sublimniji jezik, koji bi, bar donekle, bio u stanju da obilježi splet ponornih oluja i dilema, i teško uhvatljive dubine i žestinu emocionalnih eksplozija. (...)”
Pored samog stila, Selimović nam kao jedan od izazova u kreativnom procesu stvaranja romana ističe i održavanje romana na različitim nivoima, kako isti raste. Naime, brojni su elementi na koje pisac mora obratiti pažnju, i po pitanju ovog problema, Meša povlači zanimljivu paralelu između pisaca i slikara:
„Zavidio sam slikarima koji i najveću sliku mogu da sagledaju jednim pogledom; pisac mora, neprestano, da drži bezbroj činjenica u glavi, bezbroj veza, bezbroj događaja, vodeći računa o sklopu dijelova, o dosljednosti likova, o mjeri i srazmjeri, o fabuli i ideji, o ritmu pojedinih rečenica i cjeline, o prvom i drugom planu, o glavnim i sporednim ličnostima i o bezbroj drugih stvari, međusobno toliko povezanih da se često ruši sve ako je pogrešno urađen jedan dio.”
Ipak, ovi izazovi ne predstavljaju ni najmanji problem kada je rezultat prevazilaženja istih umetnost, to jedino suprostavljanje besmislu života kao takvom. Kako kaže Meša, ovaj jauk zbog života, a ne slika njegova ne menja bilo šta što je kroz umetnost prikazano i odostupljeno, već živi uz taj fenomen kao neki „neprimetan ali stalan pečat i dokaz da je taj predmet po drugi put stvoren za jedan trajniji i značajniji život”.
Autor: L
__________________________
http://mesa-selimovic.blogspot.rs/2012/05/sjecanja.html
http://www.yugopapir.com/2013/10/mesa-selimovic-prvi-deo-intervjua.html
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/SHta-ce-u-tom-paklu-porodica.sr.html
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html%3A388007-Mesina-zudnja-za-nemogucim
Нема коментара:
Постави коментар