Jedno od prvih dela Maksima Gorkog, "Starica Izgeril", romantičarska povest o smislu života, između ostalog, otkriva nam dve legende - o Danku i Lari, i, kroz njih, dve različite životne filozofije. Svesrdna predanost ljudima, ili, naprotiv, odbacivanje njihovih vrednosti - to su dve krajnosti koje proističu iz staričinih priča. Gorki ih obe daje kao mogućnosti, bez da favorizuje bilo koju; no jednu izvesnost ipak otkriva - nijedan izbor ne donosi sreću.
Priča počinje tipično romantičarskom atmosferom, u kojoj pripovedač odbija da prati gomilu ljudi i ostaje kraj starice Izgeril, koja, nakon opaske o ruskoj seti, počinje svoje izlaganje. Starica ima iza sebe pozamašan život, ispunjen raznim avantruama, od kojih neke poverava pripovedaču, koji, iako je mlađi, deluje daleko potištenije. Starica ima neku vrstu lične nirvane, i ma koliko su priče koje izlaže sugestivne u pogledu nekih njenih dvojnosti, deluje da je uspela da ih pomiri. Iz nje progovara duboka mudrost, a uloga pripovedača postaje fiktivna - funkciju glavnog naratora preuzima starica. U tom svom izlaganju, pored detalja iz ličnog života i skitanja u mladosti, ona razotkriva dve dijamentralno suprotne filozofije, kroz dve, već pomenute, legende.
Prva, priča o Lari, govori nam o nepokornom čoveku-orlu, samotnjaku koji ne priznaje ničiji autoritet, i neposlušno odbacuje sve opšteprihvaćene vrednosti. Njegova narav je čvrsta i ne trpi kompormise - on ne poštuje nikog i samodovoljan je u svom egoizmu. U toj surovosti ide tako daleko da su ljudi primorani da ga kazne, međutim, nakon prvobitne želje da ga usmrte, shvataju da je stanje uma koje ima već dovoljna kazna - i da će njegova odbačenost u tom smislu najbolje delovati. Pokazuje se da su u pravu, Lari život vremenom postaje nepodnošljiv, i on sam počinje priželjkivati svoju smrt, no, ne uspeva da okonča svoj život ma šta radio. Moćan do besmrtnosti, on je ipak očajan - uzdigao se visoko poput oca orla, ali iznutra goreo - postojanje je za njega postalo opasnim trpljenjem.
Priča o Danku ima sasvim suprotan moral - Danko želi da pomogne ljudima, da ih vodi kroz mračnu šumu pokazujući put. Dok je zajedno sa ostalima bio zatočen u ogromnoj, neprohodnoj šumi, on jedini nije posustajao, i kada su svi hteli da odustanu, on im je ulio snage svojim vođstvom. No, kako je put bio dug i težak, i pošto je sve i dalje delovalo prilično beznadežno, oni su se okrenuli protiv njega i optužili da ih vara. Međutim, Danka ni to nije nateralo da odustane, već je u kritičnom trenutku bio još više hrabar i istrajao u svom svesrdnom davanju - istrgao je iz svojih grudi srce užareno od dobrote, i svojom plemenitošću drugima osvetlio put. Kada su najzad izašli iz šume, nisu se obazirali na svog heroja, i on je umro. Za njim je ostalo užareno srce, ali ga je neko od ljudi koji su bili s njim zgazio.
Priroda nije zaboravila na stradanje Lare i Danka - od prvog je ostala tamna senka, od drugog iskre na kraju horizonta. Starica ih takođe nije zaboravila, oživela ih je negde u sebi, i, zatim predala svom sagovorniku, koji, kako se priča bliži kraju, postaje sve neprimetniji. U svemu tome, pomalja se nagoveštaj dobrih zagonetki, spregnutih sa gorkom esencijom života. Nema dileme da je Dankov lik idealan - ali njegovo zgaženo srce svedoči o tome da je rizik pratiti ga. A Lara? Možda je Sartr u pravu kada kaže "pakao - to su drugi", ali, Lara ga je stvorio i u svojoj glavi. Sreća ga je zaobišla koliko i Danka, ali je Danko neku sreću makar podario drugima. Zato je Lara sada senka, a Danko iskra - koja možda nije srećna, ali zato usrećuje druge.
Autor: M
Нема коментара:
Постави коментар