Prvi dugometražni film ruskog sineaste Andreja Zvjaginceva "Povratak", snimljen pre nešto više od jedne decenije, bio je svuda u svetu prihvaćen s oduševljenjem i brojnim nagradama. S "Povratkom" je, govorili bi neki, otkriven novi Tarkovski. Iako poređenje donekle stoji (što po pitanju poetike, što zbog paralele sa "Ivanovim detinjstvom"), ako se uzme u obzir konstatacija Končalovskog da se stil Tarkovskog može kopirati, ali ne i produbiti (jer je, naprosto, već doveden do savršenstva), dolazimo u situaciju da se moramo zapitati da li bi novi Tarkovski odista bio tako autentičnom pojavom? Tu, najpre, treba naglasiti da je Tarkovski toliko značajna figura u ruskom filmu da je bar u nekoj meri uzor većini ozbiljnijih tamošnjih autora (Prirodan uticaj domaće kinematografije oko koje ni Zvjagincev ne spori. Takođe, treba reći da je pre Zvjaginceva tom istom poređenju bio izložen i Aleksandar Sokurov). Ova napomena ipak ne negira umetničku vrednost Zvjagincevog "Povratka" i poetike koju iz istog prenosi i u svoja kasnija dela, jer je ta poetika dovoljno autentična da se nazove drastično drukčijom, u onoj meri u kojoj učenik treba da odstupi od učitelja. Reč je dakle, o slabom, ili bolje reći, umerenom uticaju, iz kojeg se, na kraju, razvija specifičan Zvjagincev stil.
