Horhe Luis Borhes bio je argentinski pisac - jedan od najuticajnih svetskih književnika koje je iznedrio XX vek. U obimnom opusu svojih kreativnih radova, Borhes je stvarao poeziju, priče, eseje... Između ostalog, bio je i kritičar, koji je sa pozicije velikana svoje profesije umeo pričati i o drugim velikanima - na primer bavio bi se analizom Servantesovog "Don Kihota", dela Oskara Vajlda i sl. Jedan od najneobičnijih Borhesovih književnih eksperimenata bilo je istraživanje Franca Kafke, tačnije - traženje njegovih literalnih prethodnika.
Oni koji su čitali Kafku znaju koliko su njegov stil i uopšte pristup svetu autentični - strah od istog, od autoriteta, apsurd kao takav, atmosfera koju ume stvoriti pisanjem, zajednički daju temelj jednog nesvakidašnjeg koncepta pisanja. Činjenica da je do tada bio gotovo jedinstven u svom izrazu Borhesa je podstakla da detaljnije istraži Kafkinu književnu usamljenost, i da u čitavoj istoriji pisane reči potraži nekog ko bi makar nagovestio ideje slične Kafkinim.
Najstariji primer koji Borhes navodi, odnosi se na Antičku Grku, tačnije, čuvene Zenonove pardokse. Poredeći Kafkin "Zamak" sa Zenonovim paradoksima, Borhes strelu i Ahila poistovećuje sa Kafkinim junacima.
Sledeći prethodnik je iz IX-og veka, i to iz kineske literature. Borhes izdvaja odlomak iz jednog apologa Han Jua, gde je opisana natprirodna pojava jednoroga, navodeći da je tu element Kafkijanskog skriven u tonu, a ne u formi.
"Opšte je poznato da je jednorog nadprirodno biće koji predstavlja dobar znak, kako kažu ode, anali i biografije proslavljenih ljudi, kao i drugi tekstovi, čiji autoritet ne podleže sumnji. Svima je poznato da jednorog najavljuje blago. Ali takvu životinju ne možemo naći među domaćom stokom, njega nije uvek lako uočiti, ono ne podleže određivanju. Ono ne liči na konja, bivola, vuka ili jelena. U takvom slučaju, možemo se sresti s jednorogom, ne znajući šta je to u stvari".
"Opšte je poznato da je jednorog nadprirodno biće koji predstavlja dobar znak, kako kažu ode, anali i biografije proslavljenih ljudi, kao i drugi tekstovi, čiji autoritet ne podleže sumnji. Svima je poznato da jednorog najavljuje blago. Ali takvu životinju ne možemo naći među domaćom stokom, njega nije uvek lako uočiti, ono ne podleže određivanju. Ono ne liči na konja, bivola, vuka ili jelena. U takvom slučaju, možemo se sresti s jednorogom, ne znajući šta je to u stvari".
Trećim u nizu za prethodnika imenovan je Seren Kjerkegor. Borhes se poziva na dve priče, od kojih ćemo izdvojiti jednu. Ta se tiče ekspedicije na Severni pol, koju su danski sveštenici proglasili plodotvornom za duhovni razvoj. Ipak, svesni težine takvog putovanja, odlučili su na kraju da će svako redovno putovanje brodom, recimo, iz Danske u London, na neki način biti putovanje na Severni pol.
Četvrti primer tiče se dela "Strahovi i sumnje" Brauninga. Jedan čovek je uveren da ima sopstvenog zaštitnika, iako istog nikada nije sreo, niti mu je taj stvarno pomagao. Ipak, tu su razne glasine koje kruže i veličaju ga, kao i njegova dugačka pisma. Vremenom neko posumnja u njegovu dobrotu, a za pisma se ispostavi da su lažna. Zatim, sledi specifičan kraj, i znak upitnika, sa izmeštanjem na pitanje vere,
Peti i šesti prethodnik se zbog sličnosti ideja mogu navesti kao jedan. Radi se o dve priče, Leona Blua i lorda Dunsanija. U prvoj je reč o gradu gde živi mnogo ljudi koji sebe okružuju globusima, kartama, koferima, a pri tom nikada ne otputuju čak ni iz grada u kojem žive. U drugoj, scenario je suštinski iste vrste, ali tehnički dijametralno suprotan - nepobediva armija pokorava razna carstva, savladavajući strahovite prepreke u svom pohodu, ali u jedan grad, Karkason, nikada ne uspevaju da prodru, i samo ga u jednom trenutku posmatraju iz daleka.
Tu se završava Borhesova lista, i sledi njegovo interesantno zapažanje - ovi odlomci podsećaju na Kafku, ali zato ne podsećaju jedno na drugo. U svakom od tih tekstova, u nekoj meri, prisutne su karakteristične osobine Kafke, ali da Kafka nikad ništa nije napisao mi ne bismo primetili to svojstvo - drugim rečima, ono ne bi postojalo, navodi Borhes. Stvar je u tome što piščeva dela menjaju naše razumevanje prošlih pisaca, jednako kao što menjaju razumevanje budućih. I tako dolazimo do glavne stvari koju Borhes proručuje - pisca ne stvaraju prethodnici, prethodnike stvara pisac.
Autor: M
Нема коментара:
Постави коментар