Predavanje od 31. januara 1979. godine
...Često se kaže da kod Marksa - to bar kažu ljudi koji ga poznaju - ne postoji analiza moći, da je teorija države nedovoljna i da je zaista toliko važno posvetiti se teoriji države? Naposletku, Englezi se nisu tako loše izvukli i, sve u svemu, bar ovih poslednjih godina, prilično su dobro vladali bez teorije države. U svakom slučaju poslednju od teorija države naći ćete kod Hobsa, tj. kod nekog ko je istovremeno bio i savremenik i "supporter" jednog tipa monarhije kog su se Englezi baš u tom momentu otarasili. Posle Hobsa imate Loka. Lok se više ne bavi teorijom države već teorijom vladavine. Dakle, možemo reći da engleski politički sistem nikad nije funkcionisao, niti je liberalna doktrina ikad funkcionisala polazeći od, odnosno oslanjajući se na teoriju države. Oni su se oslanjali samo na principe vladanja.
No, da li je kod Marksa bilo teorije države ili ne, to je na marksistima da odluče. Ali ja bih rekao da socijalizmu nedostaje, ne toliko teorija države, koliko državni razlog. To je definicija onog što bi u socijalizmu bila racionalnost vladanja, tj. razumna i sračunljiva mera opsega modaliteta i cijeva državnog delovanja. U svakom slučaju socijalizam usvaja ili predlaže istorijsku racionalnost. Tu materiju poznajete, neporebno je opširnije govoriti. On predlaže ekonomsku racionalnost. Sam Bog zna jesu li oni to uopšte razmatrali, naročito tih godina, 1920-1930, da vide ima li toj racionalnosti osnova. Neoliberali o kojim sam vam govorio, Fon Mizes, Hajek itd, tih su godina porekli, a naročito Fon Mizes, da postoji ekonomska racionalnost u socijalizmu. Usledio je i odgovor, ali tome ćemo se kasnije vratiti. Uzmimo da je problem ekonomske racionalnosti pitanje o kom se može raspravljati. U svakom slučaju, on predlaže ekonomsku baš kao i istorijsku racionalnost. Može se reći da on poseduje, što je i pokazao, racionalne tehnike intervencije, administrativne intervencije u domenu zdravstva, socijalnog osiguranja itd. Istorijska, ekonomska, administrativna racionalnost: sve se one mogu prepoznati u socijalizmu. Recimo da se o ovom problemu može diskutovati i da se sve te forme racionalnosti ne mogu ukloniti jednim potezom. Ali ja verujem da ne postoji autonomno socijalisičko upravljaštvo. Ne postoji racionalnost upravljanja u socijalizmu. Socijalizam, u suštini, može biti jedino u sprezi sa različitim upravljaštvima. Istorija je to i pokazala. Liberalno upravljaštvo, a tada i socijalizam i njegove forme racionalnosti imaju ulogu kontrateže, popravnog, privremenog rešenja za opasnost unutar države. Uostalom, može mu se zameriti, kao što mu zameraju liberali, da je on sam opasnost, ali je on ipak živeo, zaista funkcionisao unutar liberalnih upravljaštava, a i u sprezi sa njima. Videli smo i vidimo da još uvek funkcioniše unutar upravljaštava koja potiču verovatno od onog što smo prošle godine zvali, setićete se, policijska država, tj. hiperadministrativna država, u kojoj između upravljaštva i administracije postoji neka vrsta fuzije, kontinuiteta i formiranja kompaktne celine; i tad u upravljaštvu policijske države, socijalizam funkcioniše kao unutrašnja logika administrativnog aparata. Možda postoje i druga upravljaštva sa kojima je socijalizam bio u sprezi. To ćemo tek videti. No, u svakom slučaju, verujem da zasad nema autonomnog socijalističkog upravljaštva.
Pogledajmo stanje iz još jednog ugla i primetimo: kada se pređe granica koja deli dve Nemačke, Helmut Šmitovu i Erih Honekerovu, kada se ta granica pređe, svaki pravi zapadnjački intelektualac će se zapitati: "Gde je pravi socijalizam? Tamo odakle dolazim ili tamo gde idem? Da li je levo ili desno? Da li je sa ove ili sa one strane? Gde je pravi socijalizam?" Da li pitanje: "Gde je pravi socijalizam?" ima samo jedno značenje? Da li na kraju ne bi trebalo reći da socijalizam nije istinitiji ovde nego tamo, samo zato što socijalizam ni ne treba da bude istiniti. Zapravo, hoću da kažem sledeće: socijalizam je, u svakom slučaju, povezan sa nekim upravljaštvom. Ovde je povezan sa jednim tipom, tamo sa nekim drugim tipom upravljaštva, dajući svuda raznorodni plod a negde, u zavisnosti da li se nađe na manje ili više zdravom tlu, čak i otrovan.
Ali, da li se liberalizmu postavlja pitanje koje i socijalizmu: istinit ili lažan? Liberalizam ni ne treba da bude istinit ili lažan. Liberalizam pitamo da li je čist, radikalan, dosledan ublažen itd. Odnosno, postavlja se pitanje kakva on sebi pravila postavlja, čime kompenzuje mehanizme kompenzacije, kako meri mehanizme merenja koje je sproveo u svom upravljaštvu. Ipak, ako bi neko bio tako snažno ponesen željom da socijalizmu postavi to indiskrentno pitanje o istinitosti, koje se njemu nikad ne upućuje: "Da li si istinit ili lažan?", to je samo zato što socijalizmu nedostaje inheretna racionalnost vlade i to odsustvo racionalnosti vlade, koje je bitno i koje dosad nije prevaziđeno u socijalizmu, zamenjuje se odnosom prilagođavanja tekstu. I taj odnos prilagođavanja tekstu ili nizu tekstova čija je uloga da prikrije odustvo racionalnosti vlasti. Predlaže se jedan način čitanja i tumačenja tekstova koji treba da postavi temelje socijalizmu, da označi same granice njegovih mogućnosti i eventualnog delovanja. Dok kod njega zapravo postoji potreba da sam definiše svoj način delovanja i vladanja. Važnost teksta u socijalizmu je, verujem, srazmerna praznini koja se stvorila usled nedostatka veštine upravljanja u istom tom socijalizmu. Dakle, u pravom socijalističkom poretku, nijednom socijalizmu sprovedenom u politici ne treba postaviti pitanje: "Na koji se tekst pozivaš, da li si se ogrešio ili ne o tekst, da li si veran tekstu, da li si istinit ili lažan?" Jednostavno bi trebalo i uvek ga i treba pitati: koje je to nužno konvencinalno upravljaštvo koje te pokreće i unutar kog samo ti možeš funkcionisati?" I ako, posle svega, i takvo pitanje razbukta mržnju, postavimo neko opštije pitanje, okrenuto budućnosti. Ono bi ovako glasilo: "Koje bi upravljaštvo bilo pogodno u socijalizmu? Koje upravljaštvo je moguće kao striktno inherentno, autonomno socijalističko upravljaštvo? U svakom slučaju, bitno je samo da znamo da zaista postoji socijalističko upravljaštvo, da ono nije skriveno unutar socijalizma i njegovih tekstova. Ono se ne može odatle dedukovati. Treba ga izmisliti.*
*U nastavku ovih analiza, M. Fuko je 1983. započeo projekat "bela knjiga" o socijalističkoj politici: "postoji li u socijalističkoj politici problematika vladavine ili problematika države?" Mimo štiva koje je Fuko tad čitao, ovaj projekat, čini se, nije otišao dalje od fascikle pune isečaka iz novina.
Нема коментара:
Постави коментар