"Ružni labudovi", filmsko ostvarenje Konstantina Lopušanskog, još jednog ruskog režisera čiji su filmovi u svojoj estetici (ali i dubini) zamišljeni tako da podsećaju na Tarkovskog, donosi nam priču o izmišljenom ruskom gradu večnih kiša (referenca na Rubljova?), i talentovanoj deci koja su duhom prerano odrasla. U smislu opšteg pogleda na svet na kojeg nam filmom sugeriše Lopušanski, "Ružni labudovi" neodoljivo podsećaju na "Stalkera", ponajviše prepoznatljivu pesmu Arsenija Tarkovskog koja nalazi mesta u tom filmu, a govori o nemogućnosti ljudske sreće. Ceo koncept zagonetnog, polunapuštenog grada takođe asocira na mističnu Zonu, a motiv pojačane osetljivosti na svet takođe je varijacija na duhovnost pristuna i kod Tarkovskog, u tom istom Stalker-u. Ipak, Konstantin ima i dosta autentičnih crta u odnosu na svog filmskog uzora - a to je pre svega prepoznatljiva apokaliptična atmosfera, realizovana u maestralnom maniru nalik na onaj iz "Pisama mrtvog čoveka". Izuzetno vešt u koloritu uništenog sveta, Lopušanski ovog puta akcenat stavlja ne na sam duhovni sunovrat čovečanstva (mada je i to nezaobilazna tema) već na položaj duhovno svesnog čoveka u svetu koji je odbacio duhovnost.
Zagonetne "pokisle" ljude u gradu večnih kiša čovek tretira kao odstupanje, i spreman je da se bori protiv onog što ne želi da razume. (a može!) "Pokisli" ljudi su intelektualno svesni pojedinci pojačanog senzibilteta (što su pojedini članovi komisije spremni da teritraju kao genetsku različitost), i ta je njihova romantičarska tuga realizovana kao slika mokrog, opustelog grada (njihova vizija Zemlje; ali i odgovor na plamen uništenja koji vlada spolja), praćena poetskim nadahnućem i krunisana težnjom za drugim svetovima (ubedljivi kraj, gde, uz zvuk (zov!) saksofona, ćerka pisca vidi kroz prozor zvezdano nebo). Akcenat je i na različitosti koju čovečanstvo nije spremno da toleriše, što ilustruje izuzetno ubedljiva scena u kojoj, pred kraj filma, pisac posećuje svoju ćerku na "lečenju":
- Ira, ispričaj ocu šta radiš ovde. Šta smo juče gledali na TV-u?
- Gledali smo šou-program. Trebalo je pogoditi ko je najgori od svih...
- Zašto si to gledala?
- Zato što se mora voleti ono što vole svi.
U Tašlinsku - gradu kiša, njene su reči zvučale dosta drukčije, kao i ostale dece iz razreda. U jednoj od posebno upečatljivih scena, koja pokazuje šta obrazovanje treba da bude, teme o kojima se diskutuje daleko su manje trivijalne, a unutrašnjih svet njih, prerano sazrelih, raznolik je i idejno bogat. Neguje se individualnost i kultura različitih mišljenja; glavni junak - pisac je, stoga, zadivljen načinom na koji su ta deca spremna da diskutuju s njim.
Ova antologijska scena nameće pitanje: šta u stvari izdvaja tu decu od ostalih? Pamet, jer citiraju Kanta i Hegela? No, šta je pametan čovek? Zar, kao u piščevoj definiciji, čovek koji shvata ograničenost svoga znanja i trudi da ih prevaziđe? Ili, je u pravu ono dete koje kaže da se po takvoj definciji svako može smatrati takvim? U suštini, to i nije važno. Glavna, determinišuća odlika svih njih jeste kritičnost, a za njom i individualnost, iz koje dalje kreću širina interesa i neobični stavovi. Takođe, sve njih krasi duhovnost, i činjenica što im je pisac bio po naravi bliži od ostalih članova komisije ilustruje tezu dodirne tačke umetnosti i duhovnosti (opet, ideja o umetnosti svojstvena za Tarkovskog).
Suština se, dakle, svodi na misao iz filma Makavejeva: "Svako dete nov je pogled na svet. Kako pomoći tom novom čoveku da odraste slobodan?" Pri tom, jednom oslobođen pojedinac, nikada se ne može navići na stvaran lik jednoličnog postmodernog sveta. ("ko spozna nebo nikada više neće biti isti", kako u filmu poručuje jedan od Pokislih) A tome su se nebu ova deca ozbiljno približila. (čak su, u jednoj od mističnih scena, koju ne treba tumačiti bukvalno, uspeli da polete) Ono "Ecce homo" ili "werde der du bist" koje srećemo kod Ničea i Getea, ona su zbilja uspela da sprovedu. Oni su postali oni koji jesu; oni su naučili nešto i od Ničea (na kojeg ima puno refernci, npr. u poeziji Ire) i ostalih filozofa i to su znanje iskoristili kako bi postali ličnostima. I premda u racionalnosti svog filozofskog razbora mogu delovati pomalo grubo, ta su deca, kako pokazuje kraj, jednostavno previše osetljiva na spoljašnji svet, s kojim se, nakon spoznavanja unutrašnjeg, ne mogu pomiriti.
Naravno, od glavne misli se, radi izbegavanja banalnosti, treba ograditi. Poruka Lopušanskog o posrnulom čovečanstvu vrlo lako može zvučati površno, ali u celovitosti filma ona to nimalo nije.(radi dramskog efekta, možda samo u navratima) Njena poruka, namerno prenaglašena (u dramskom smislu), ipak vrlo ispravno podvlači neka glavna pitanja o ljudskoj prirodi. (manje ubedljivo nego Stalker, ali ipak, efektno) Koliko je zbilja svesno današnje čovečanstvo? Zašto je recitacija Pasternakovih stihova toliko važna toj deci, a nije većini ljudi? Zašto postmoderan svet zaboravlja na duhovnost? I zašto su, za današnjeg čoveka, prethodna pitanja irelevantna?
Нема коментара:
Постави коментар