Priče
Edgara Alana Poa su dečji strahovi koji se ostvaruju. (Bašlar, 2005: 48)
Čitajući
Poove priče, čitalac može steći utisak (kao ja što sam stekao) da Po, slučajno
ili namerno, na videlo iznosi sadržaje izuzetne dubine čovekove psihe. Podosta
je ovaj utisak zasnovan na uspešnom postizanju osećanja straha ili jeze kod
čitaoca koji se ne može objektivno postaviti ni u jednu određenu ravan dela,
već više proizlazi iz njegove celine. Način na koji to Po postiže u tehničkom
smislu varira, ali konceptualno je uvek stopljen sa estetskom svrhom datog
dela. U određenom broju priča umetnička ostvarenost istih zasnovana je na
(simboličkom) oblikovanju prostora.[1]
Umetničko oblikovanje prostora jedan je od osnovnih metoda gotovo svih
umetnosti (osim muzike), bilo to stvaranje fikcionalnog prostora (književnost,
slikarstvo) ili oblikovanje realne (rasprostrte) materije (skulptura i
arhitektura). Edgar Alan Po na fonu književnosti postupak oblikovanja prostora
podiže na viši nivo – pri čemu kad kažem „viši“ nemam na umu nekakvu imanentnu
kvalitativnost samog metoda kao medijuma autorove intencije – već „viši“ u
smislu da je ovaj metod u određenom broju njegovih priča paradigmatičan i
predstavlja fundament na osnovu kojeg Po gradi delo u svim svojim aspektima [2]
- pri čemu na umu imam to da je način na koji Po oblikuje umetnički prostor ono
što, prvenstveno, ostvaruje estetsku funkciju dela, a onda i sve eventualne
funkcije koje bi jedno književno delo moglo sadržati. Tako je i Pad kuće Ušera [3]
svojevrstan magnum opus ove književno-umetničke paradigme, jer je simboličnost
prostora u ovoj priči izgrađena, već na prvi pogled, ogromnom i potencijalno
neiscrpljivom broju semantičkih nivoa.
