Antihrist - Kako je Trir krunisao simbolizam u današnjem filmu

Nakon upečatljivog poigravanja sa žanrom mjuzikla, „najveći režiser današnjice“, kako sam sebe voli da nazove, odlučio je da se poigra i sa simbolizmom u filmu. Ne verujemo da se u tome pokajao. Naime, bilo kakav pokušaj prepričavanja ovog filma može samo izostaviti mnoge bitne elemente i simbole filma i time narušiti odnos između njih a samim tim i kontekst filma, te ćemo se, umesto same fabule, skoncentrisati na pojedinačne simbole u dotičnom delu.

Trir jednostavno obožava da razotkriva skriveno. Ne govorimo ovde o klasičnom skrivenom, poput nagih tela koja možete videti u gotovo svakom filmu, mržnje i besa prema bližnjima kao uzroka uobičajenog negativca u osrednjem filmu. Ovde govorimo o razotkrivanju čija je funkcija daleko originalnija. Naga tela nisu u funkciji puke zabranjene i prirodne lepote, već onoga što svakom prosečnom čoveku padne na pamet kada takvo telo vidi (Trir bi verovatno to telo ukrasio ulogom neke bliske srodnikinje), ono što će većina nas prećutati i pokuditi sebe zbog same pomisli.

U Antihristu, Trir razotkriva tradicionalan pogled na muško-ženski odnos. Od samog početka imamo simbole i kritike na račun ovog ustaljenog odnosa. Naime, muškarac se prikazuje kao racionalna, čvrsta, vodeća ličnost, dok žena zauzima ulogu neracionalne, nestabilne i seksualno opsednute, večno korumpirane strane. Međutim, ništa nije kakvo se na prvi pogled čini. Veoma brzo radnja se premešta u središte problema koji su tema ovog filma, u šumu, na imanje obraslo travom, a koje se zove Eden (sic!). Međutim i pored simbolike samog imena mesta u kome će se ovaj praiskonski par naći, NAKON što je dobio, pa izgubio dete, sama šuma jeste dovoljan izvor simbola, među kojima dominira onaj koji označava ograničenost ljudske percepcije. U početku tu je samo drveće, koje parcijalno blokira vid i prikazuje ne tako alarmantnu smetnju u preglednosti čitavog Edena. Međutim stvari se brzo menjaju i komplikuju. Šuma sada obiluje raznom paprati i žbunjem koji ovaj put kriju mnogo više toga, između ostalog i lisicu koja u očajanju sama sebe kasapi i jezivo uzviče „haos vlada!“ (o životinjama uskoro). Pri samom kraju filma, kada je već sve zadrlo nepovratno u dubinu čovekovog ludila, šuma i Eden su sada, pored paprati i žbunja, potpuno u magli, gde se jedva nazire i prst pred okom, što onemogućava paru da u tolikoj ograničenosti uopšte i pronađu jedno drugo.

       

Tri prosjaka ili tri životinje, ne samo da predstavljaju tugu, bol i očajanje (očigledno istaknuto u filmu), već kriju još jedno značenje, ono koje je nastalo davno pre „moderne psihologije“, koju Trir pokazuje nesposobnom za rešavanje realnih problema. Naime, životinje su, pored primarnog značenja ispunjene Frojdovskim Idom, Egom i Super egom. Jelen jeste Ego, dok je lisica koja u očaju sebe kasapi, Super ego, nesposoban da dalje izdrži ovoliki moralni jad i ludilo u koje je nesrećni par prirode zagazio. Vrana, koju On pronalazi u sred pećine, poluzakopanu, sakrivenu i jedva vidljivu, očigledno predstavlja Id, koji uporno grakće na njega i koji se konstantno vraća u život nakon što ga ovaj ubije, sa ciljem da ućutka ono što konačno izbija usled slučajnog otkrića. Onda kada se ova tri grozna osećanja, ova tri prosjaka koje uporno hranimo, iako to istinski i ne želimo, nađu na istom mestu, loše stvari kreću da se dešavaju.

Upravo u tom zadnjem delu kulminira i Trirova igra sa feministkinjama. Dok ovaj film biva optužen kao čist šovinizam, Trir zapravo latentno ukazuje na to da je zlo podjednako u nama. Protagonista se bez naročite teškoće ponaša kao zaštitnik u trenucima Njenih slabosti. Njemu i njegovoj tradicionalnoj društvenoj ulozi to odgovara. Međutim kada je došlo do agresivne faze, muškarac trpi i teror žene, ali samo dok mu je ogroman kamen „prišrafljen“ na nogu. Nakon što se oslobađa ovog simboličnog kamenog tereta, muškarac otkriva pravog sebe, te prvo grabi ka ženi, hvata je za vrat i davi je. Nakon što je obavio posao, pod punom publikom „tri prosjaka“, muškarac odnosi ženu i spaljuje je na lomači, nehotice jednako ritualno kao i njegovi prethodnici pre par stotina godina.

Autor:L