"Ružni labudovi", filmsko ostvarenje Konstantina Lopušanskog, još jednog ruskog režisera čiji su filmovi u svojoj estetici (ali i dubini) zamišljeni tako da podsećaju na Tarkovskog, donosi nam priču o izmišljenom ruskom gradu večnih kiša (referenca na Rubljova?), i talentovanoj deci koja su duhom prerano odrasla. U smislu opšteg pogleda na svet na kojeg nam filmom sugeriše Lopušanski, "Ružni labudovi" neodoljivo podsećaju na "Stalkera", ponajviše prepoznatljivu pesmu Arsenija Tarkovskog koja nalazi mesta u tom filmu, a govori o nemogućnosti ljudske sreće. Ceo koncept zagonetnog, polunapuštenog grada takođe asocira na mističnu Zonu, a motiv pojačane osetljivosti na svet takođe je varijacija na duhovnost pristuna i kod Tarkovskog, u tom istom Stalker-u. Ipak, Konstantin ima i dosta autentičnih crta u odnosu na svog filmskog uzora - a to je pre svega prepoznatljiva apokaliptična atmosfera, realizovana u maestralnom maniru nalik na onaj iz "Pisama mrtvog čoveka". Izuzetno vešt u koloritu uništenog sveta, Lopušanski ovog puta akcenat stavlja ne na sam duhovni sunovrat čovečanstva (mada je i to nezaobilazna tema) već na položaj duhovno svesnog čoveka u svetu koji je odbacio duhovnost.
