01.10.2015.

Hamlet: jedno moguće čitanje

Šekspirove drame danas su nezaobilazno delo renesansne književnosti, čija popularnost (koja traje već vekovima) nikad ne bledi i ne zastareva. Takođe, za brojne tumače, tzv. šekspirologe, one su vredna i neiscrpna tema; otuda, neće biti nimalo preterano reći da se o Šekspiru i njegovim dramama već reklo itekako puno, te da je gotovo svaki pristup već dokumentovan i razrađen do najfinijih tančina. O Šekspiru se i na Teetetovanju pisalo, u osvrtu na Tolstojevo osporavanje umetničke vrednosti Šekspirovog dela, kao i o mogućem tumačenju njegovog "Hamleta" sa antipishijatrijskog aspekta. Ovaj tekst pak govori o još jednom načinu čitanja, u nekom smislu, sličnom prethodnom, no ipak, s ludilom relativizovanim na nešto drugačiji način.

Fuseli, "Horacio, Hamlet i duh"
Bazična premisa koju treba usvojiti za takvo čitanje jeste da taj toliko popularni motiv Hamletovog ludila zapravo govori samo o percepciji koju drugi ostvaruju, odnosno, da je reč o svojevrsnoj fikciji odomaćenoj među Hamletovim okruženjem. Hamlet je, shodno takvom tumačenju, neka vrsta jurodiva, čovek koji (doživljavan kao lud) kroz ludilo ostvaruje svoju spoznaju; on je, dakle, saznajni medij, nosilac više istine (između ostalog, one koju mu duh saopštava). Primetimo: stražari primećuju duha, ali s njim ne razgovaraju; čak se ni učeni Horacio s njim ne uspeva sporazumeti, prozboriti koju reč. Upravo Horacio je spoznaji najbliži, stoga i ostaje veran Hamletu, i biva uz njega u poslednjem času. Njemu, međutim istina izmiče u svom nestalnom liku ("Ima mnogo stvari na nebu i zemlji / O kojima vaša mudrost i ne sanja, / Moj Horacio"). 

I pored nedvosmislenih naznaka da Hamlet glumi ludilo i da ga čak i sam karakteriše kao takvog ("Ma kako čudno ponašo se ja - / Jer možda ću naći za shodno naći kad / Da uzmem na se držanje čudnjaka", ili, još jasnije, "Dolaze da igraju. Moram praviti se lud"), ako, eksperimenta radi, zanemarimo te delove (koje, uostalom, možemo da shvatimo kao neku vrstu Hamletove nesigurnosti, možda čak one iste koju pokazuje pravljenjem zamke sa glumcima i predstavom) - Hamlet postaje pričom o čoveku koji je neprihvaćen u svom okruženju, neshvaćen sa istinama kojh je nosilac (od kojih je istina o ubijenom Kralju samo jedna, pri tom, iako najvažnija, ujedno i najtrivijalnija). Hamlet, naime, ni u jednom trenutku ne govori ništa što je potpuno lišeno smisla. To, na primer, primećuje i Polonije: "Iako je to ludilo, ipak ima u njemu neke metode".  Ludilo tako postaje kompromis, najpribližnija projekcija uzvišenog u svakodnevni život. Hamlet je mudrar, i to mu se priznaje kada je reč o dodirnim tačkama s opšteprihvaćenim; tako Polonije na Hamletovu recitaciju pred glumcima kaže: "dobro izgovoreno, s dobrim naglaskom i dobrim razumevanjem". Može se, šta više, reći da dobar deo ljudi iz Hamletovog okruženja u stvari podsvesno shvata da je njegova poruka istinita (otuda, na primer, Kraljica ne otkriva svom Kralju punu istinu o dešavanjima tokom dijaloga s sinom).

Władysław Czachórski, "Hamlet pred glumcima"

Hamlet je, takođe znamo, u priličnom haosu. "Biti ili ne biti", isuviše često ponavljana Hamletova dilema, u stvari je samo jedna u nizu sumnji, strepnji i ideja s kojima se on mora nositi. Taj haos, baš kao što Niče uopšteno kaže, rađa trepteću zvezdu - i ta je zvezda u Hamletovoj psihi, u njegovom shvatanju sveta. Pozornica svih dešavanja biva on lično - na taj način, on postaje jedan od onih suvišnih ljudi književnosti, otpadnik neprihvaćen od svog okruženja. Posebno je interesantna činjenica kako umetnost jedina suštinski briše tu razliku - što potvrđuju već pomenuta recitacija i komentar Polonija, uputstva koja Hamlet daje glumcima (a u kojima nema ni traga od ludila), kao i sama činjenica što baš predstavom želi da prenese istinu o ubistvu kralja. Umetnost dakle, jedina sve iskazuje, jedina na neki čudan, uvijen način, dopire do drugog čoveka. Umetnička istina daleko se manje doima kao ludilo, i stoga umetnost postaje način komunikacije, apsolutno sredstvo sporazumevanja koje relativizuje i briše nametnuta shvatanja. Ubačeni redovi, dodatak Hamleta postojećoj predstavi, nisu tu tek da ispune njegovu primarnu misao o razotkrivanju učinjenog zla, već i da stave naglasak na njega kao stvaroca, kao nekog ko jeste, ili ko može da bude umetnik. Jedan od preduslova dobre umetnosti, kompleksnost, Hamlet zasigurno poseduje. Odraz toga, i već pomenutog haosa, jeste i scena gde Hamlet od Gildensterna traži da mu svira na fruli, iako Gildenstern ne ume.

GILDENSTERN: Ali ja ne umem da je držim kneže.
HAMLET: To je lako, kao lagati. Prstima i palcem hvatajte ove rupe, ustima duvajte u nju, i ona će dati od sebe najrečitiju muziku. Eto, vidite, to su rupe.
GILDENSTERN: Ali ja ne umem da to dovedem u sklad, nemam dara za to.
HAMLET: Pa vidite kakvu tričavu stvar pravite vi od mene. Vi hoćete na meni da svirate, hoćete da saznate za moj ključ; hoćete da mi iz srca iščupate tajnu; hteli biste da učinite da odjeknem od najnižeg tona do vrha svoje skale. A evo ovog malog instrumenta u kome je divan glas i obilje tonova, pa ga vi ipak ne možete naterati da progovori.

Ideja, uzvišena ideja, ne da se svesti na nešto banalno, ne može se tek tako objasniti, kao što se frula ne može svirati tek tako. Kada dalje kaže, "nazovite me kojim hoćete instrumentom; vi me možete pipati, ali ne možete svirati na meni", Hamlet odbija da pravda svoje fiktivno ludilo i njegov uzrok - on je unpared svestan uzaludnosti tako nečeg, činjenice da će ostati jednako neshvaćen. Ipak, u nekom drugom smislu, Hamlet je izuzetno direktan, što u ovoj sceni što i u svim drugim, ponekad i na nerazuman način (scena sa Laertom i zakopavanjem Orfelije). To bi se pak moglo pripisati zanesenosti; buran, vatreni Hamletov karakter za sobom vuče i nesmotrenost, naivnu hrabrost pored promišljenosti, koju, na kraju, plati životom, premda je, čini se, ravnodušno prkosio smrti. ("Mi hranimo sve životinje da nahranimo sebe; ali sebe hranimo za crve. Ugojeni kralj i mršavi prosjak samo su razna jela, samo su dva jela na istoj trpezi; to je kraj"). Ili, kako jezgrovito kaže odmah zatim:
"Čovek može pecati crvom što  je jeo od nekoga kralja, i jesti ribu što je pojela tog crva"
"Hamlet", izdanje iz 1605. godine

Mnoga od Hamletovih razmišljanja izuzetno su pronicljiva i duboka, neka na uvijen, a neka na prlično jasan način. Upravo to što se i jedno drugo pripisuje ludilu, odnosno, da ni najogoljenija mudrost ne dobija svoje priznanje, već se, naprotiv, doživljava kao buncanje ludaka, potvrđuje tezu da je Hamlet osoba koja je neshvaćena u svakom smislu (u svojim moralnim stremljenjima, intelektualno, itd), te da je njegova misao generalno nepoželjna i neprihvaćena. Tako Hamlet postaje tipičan otpadnik, neshvaćeni mudarac; dok u njegovim rečima, toliko osporenim, odjekuje glas istine. Najzad, možda i najbitnije: Hamlet je čovek svestan nesavršenosti sveta, i njegov lik, njegova pobuna, odražava nešto daleko univerzalnije od njegovog burnog karaktera - u stvari, jedan revolt, bunt protiv nesavršenosti spram koje se ne sme biti ravnodušan. (otuda oni saveti glumcima)

To je, naravno, samo jedan pristup: razume se da se priča o Hamletu i ostalim junacima može interpretirati na mnoge druge načine, te da je i sam Hamlet tu shvaćen znatno drukčije. Ovo je, dakle, samo mogućnost jednog razumevanja, koje, ako ponovo budete čitali ovu Šekspirovu dramu, možda može poslužiti kao veran putokaz ka nekoj novoj istini.

Autor: M

Нема коментара:

Постави коментар