03.12.2015.

Danilo Kiš - pogled sa mansarde

Hic tandem stetimus nobis ubit defuit orbis. 
(Stigli smo najzad ovde gde nam je nestalo globusa.) 
Eh, ta mansarda!  


"Mansarda" je najraniji Kišov roman; satirična poema (kako je sam zove) predstavlja izlet u turbulencije (uvek nespokojne!) mladosti, sažetak "gorućih" pitanja koja takva dob stavlja pred još nesazrelog (ili, bolje reći, dozrevajućeg) čoveka. I premda su ta pitanja, s jedne strane,  nagoveštaj kasnije poetike, i, s vremenom, još više iskristalisane misli izuzetnog književnog genija Danila Kiša, upravo ona daju satirični ton ovom romanu, koji bi, bez te uvodne napomene, lako mogao biti neshvaćen, čak i potpuno zanemaren, spram (preteće!) ozbiljnosti ostatka. Mladost se, u svojoj razuzdanosti, okrenutosti mansarde svetu, kosmosu, naizgled, sukobljava s samom sobom; prostor i vreme prepliću se u veliko konfuzno klupko u kojem svetovi gutaju svetove, a likovi čas stapaju, čas odvajaju jedni od drugih. Knjiga se piše unutar knjige, rečenica stiže sebe samu, a vozovi vozove. Stvarnost se nastanjuje na međama načetih, (ne)mogućih svetova natrpanih u jednu zgradu, čiji visoki spratovi, kako nam kaže uvodni citat koji Kiš pozajmljuje od poznatog ruskog simboliste, udaljavaju čoveka od zemaljske sreće.

Nećemo ugledati romantičnu ćeliju, kolibu i krovinjaru; pred nama će se uzdizati mnogospratna kamena zgrada; što viši spratovi, to se hladnije u njima živi. Nemaština, jadi, nesreće, neznanje i bolest teraju čoveka sprat po sprat uvis. Dok je bio dole, njega je još zanimalo životno šarenilo, nekako je učestvovao u njemu, iako mu je često od ronjenja bilo nerazumljivo i nedostižno(sa usponom civilizacije raste broj ''neprilagođenih za život'' — to se ne sme izgubiti iz vida). Ukoliko je život terao čoveka na sve veću visinu, njemu je poslajalo sve hladnije; utoliko je manje mogao da shvati život i da mu se prilagodi.

Glavnog junaka, pripovedača koji nam uskraćuje podatak o svom imenu, možemo zvati na mnogo načina - Lautan, po njegovom renesansnom instrumentu kojeg oni neuki mešaju s gitarom; Orfejem (Orfeusom) ako u prvi plan stavimo njegov mitologizovani doživljaj prisnosti s jednako mistifikovanom Euridikom; možemo ga, štaviše, izjednačiti i sa Jarcem-Mudrijašem (kojem se pak takođe nameće čitava niska potencijalnih imena); tačnije, shvatiti ovu dvojicu kao dve manifestacije jedne iste ličnosti - prvu kao striktnost razuma, a drugu kao vazdušastu liriku. Fikcija, ako se prihvati, neutralizuje pojedinačne junake; ogoljava ih i sjedinjuje u koncept; te tada, bez sumnje, epizode iz Zaliva Delfina, zagonetni Tam-Tam, životinjski svet na prašnjavoj mansardi, lučki događaji, sama Euridika, postaju samo impulsi, čista zamisao. Deluje da sve odista teži k tome; k ljudskoj svesti, k isprepletenoj gomili utisaka - k haosu s elementom autobiografskog, oživljenom u jedinstvenoj Kišovoj poetici. Glavna tema, ako uopšte postoji, najbliža je reči "sumnja", reči koja u sebi sažima sve hirove, nejasnoće i nelagodnosti jedne burne mladosti, koju Kiš, još na samom početku, pokušava svesti na konačnu listu. Prirpovedač suprostavlja kulturu civilizaciji, društveni angažman apolitičnosti, bezobzirnost dobroti, Hamleta Don Žuanu, želeći da zajedno s Jarcem-Mudrijašem (odnosno, grubo rečeno, svojim realističkim dvojnikom) uspostavi pravilo u nizu nasumičnih antagonizama, na koje bi se, uz izvesnu nepreciznost, mogla svesti tipična životna pitanja. 

Pripovedač, ako se naivno shvati, favorizuje jednu u nizu dilema; ipak, čini se da ni sve preostale ne gube na aktuelnosti u daljem (zamrštenom) toku romana; te se, imajući to na umu, stiče utisak da "Mansarda" neprestano obnavlja svaku, čineći je još složenijom. Pri tom, ako se uz već pomentu sumnju mladosti može govoriti o jedinstvenoj temi; onda se, vrlo verovatno, "Mansarda" može smatrati istraživanjem egoizma; preciznije, lirski doživljenom instrospekcijom. Glavni junak, shvaćen kao sveukupnost pojedinačnih ličnosti, time odražava suštinu Faustovskog sukoba, prilagođenog datoj (kosmičkoj) situaciji. Naposletku, oko glavnog junaka, ko god da je on u stvari, neprestano se vrti roj nezanemarljivih uticaja; to nam otkrivaju brojne latinske poslovice, vinska karta u "Dva desperadosa", vešto (od strane Kiša) iskorišćene reference, poput Valpurgijske noći. Izvesne paralele provlače se između Geteovog, ili pak, Manovog dela; štaviše, cela jedna deonica navedena na francuskom jeziku (nešto izmenjena i obogaćena pojedinim "upadima" na srpskom) preuzeta je iz "Čarobnog brega". 

Uticaji se ponekad sažimaju još direktnije; na mansardi se, kako pripovedač navodi, posebno čuvaju knjige Spinoze, Servantesa, Vajningera, Bretona i drugih; među njima, tek da podseti na uvrnuto-satirični moment romana, nađu se "Priručnik o dijetalnoj ishrani" i "Jogi za svakog". Ovo, možda, upućuje na intelektualno traganje, takođe čestu osobinu mladosti koja je, u suštini, svodljiva na onu osnovnu - sumnju. Čini se, zapravo, da je poseban akcenat stavljen na dilemu pesnika-pisca koji pokušava da uhvati idealnu formu; te se, na svom književnom putu, nosi sa zapletenošću zbivanja tako što do jedinstva povezuje "započete" svetove. Ovim se postiže kontinuitet: Kiš dozvoljava svom junaku da u jednom trenutku sam počne pisati tu istu knjigu - na taj se način pesma vozova nastavlja na samu sebe, zaobilazeći (ili, bolje reći, prevazilazeći) realnost.  A ta je realnost, opšte govoreć', lirskom junaku sporadična bez lirike, kao što je Jarcu-Mudrijašu sporadična lirika bez realnosti. Ovaj sukob, tačnije, dijalog - naglašava upravo unutarnje previranje; obavezu izbora u kojoj nadmudrivanje nije ništa drugo no još jedan oblik sumnje. I tih se sumnji gubitnik-desperados ni u jednom trenutku ne oslobađa potpuno; ona je tu, makar u zvukovima vozova izgubljenih u noći, Euridikinom "O" sa zvučnošću sirene na lokomotivi, u Valpurgijskoj noći, izjedanju pilećeg batka, čaju sa dvopekom - ukratko, svemu što se dešava kraj prirpovedačevog lika i u njegovoj svesti.

"To je zato", reče Osip, "što ideš iz krajnosti u krajnost. Nije li život negde izmedu toga? Uostalom, možda grešim. Sudim po onim fragmentima koje si mi prošli put čitao kod tebe na mansardi. Onda mi se sve to bilo svidelo, no — ipak — nije li pravi život, realitas, negde između tvoje mansarde i tvoje Valpurgijske noći?!" 

"Mansarda" je, možda, traženje upravo takvog kompromisa između Igora i Lautana; koji pak nestaje negde u zatvorenosti romana, u njegovom beskonačnom samoobnavljavanju. Najzad, i pored tumačenja u duhu ovakve raspolućenosti, mora se primetiti da Jarac-Mudrijaš (iako i sam piše knjigu) nije glavni pripovedač, čime se u nametnutoj dvojnosti uspostavlja ključna hijerarhija i potvrđuje težnja koja preovladava kod pisca. Danilo Kiš je, čini se, dobar deo sebe uneo u "Mansardu", što potvrđuje priča o stradanju krave prisutna u kasnijim "Ranim jadima", funkcija vozova (osim estetske), opšte stanje psihe koje je, kao gorki talog iskustva, ubačeno u "Mansardu", uz mnoge druge detalje koje sugerišu na autobiografsko. No, iako je (bar donekle) lična, "Mansarda" pretenduje na znatno veću opštost, te u tom smislu predstavlja jedan univerzalni (satirični) portret mnogih mladosti potrošenih u (često bezuspešnom) traganju za opštim odgovorima, ali i pokušaj poetskog (dakle, generalnog) određenja vlastitog iskustva, koje je, kako roman pokazuje, u sebi nataložilo mnoge slutnje i shvatanja.


Autor: M

Нема коментара:

Постави коментар