01.08.2016.

Bela Tar - Priča o Ničeovom torinskom konju

"Torinski konj", delo kojim je mađarski sineasta Bela Tar zaokružio svoj filmski opus, spada (bez preterivanja) u vrhunac umetničkog filma. Ovo se ogleda u kvalitetu slike (realizovane u crno-belo-sivom stilu, uobičajnom za ovog režisera), uverljivim tehničkim rešenjima (kretanje kamere u prostoru, sporost koja podseća na Tarkovskog),  auditivnom elementu (minimalističko rešenje u kojem se nekoliko tonova ciklično ponavlja kao potkrepljenje opšte apokaliptične atmosfere), a takođe i filozofsko-literalnom. Osnova za snimanje ovog remek-dela jeste esej jednog poznatog mađarskog pisca (Laszlo Krasznakorhai) u kojem je reč o susretu koji se krajem XIX veka dogodio na ulicama italijanskog grada Torina, posle kojeg je, navodno, Fridrih Niče zapao u period ludila. Reč je, naime, o sceni u kojoj se konj nemilosrdno bičuje, nakon čega Niče (koji zatiče taj prizor) pritrčava konju i kreće da ga grli. O tome šta je taj susret doneo Ničeu (njegovim poslednjim godinama) postoji pristojna dokumentacija. No, šta se desilo s konjem?


Upravo ovo pitanje postavlja i film, već na samom početku (u kojem prethodno opisani susret takođe biva tek prepričan, ne i prikazan). Čini se, ipak, da je Bela Tar pitanje svog prijatelja-pisca preinačio u "A šta se desilo sa ostatkom sveta?" Varka je ako ćemo zaneseni istorijskom svešću, pretpostaviti da to znamo - za to je, čini se, potrebno veće odstojanje. Tar nam, u pokušaju objašnjavanja, nudi spor apokaliptičan scenario. (dani su tek uslovno dani) Primetimo da je bilo i drugih velikih stvaralaca koji su krajem XX veka (Tarkovski, Lopušanski...)  ili u ovom (Trir...) govorili o propasti civilizacije, apokalipsi, i nesumnjivo je da se filmom "Torinski konj" (između ostalog) i Bela Tar pridružuje toj listi. 

Jedna od glavnih izuzetnosti ovog filma jeste način na koji se pomenuta apokalipsa ostvaruje. U popularnoj umetnosti to bi bio čitav niz katastrofa: svet u rasulu, panika, potresni prizori. Čak i u umetničkom filmu (Lopušanski, "Pisma mrtvog čoveka") apokalipsa se obično dešava na dramatičan način. I kod Tarkovskog u "Žrtvovanju" postoji dramatičan momenat, mogućnost neobičnog spasavanja sveta. Kod Tara ne postoji niti šansa (jer otac i ćerka se vraćaju vrlo brzo posle pokušaja odlaska, shvatajući uzaludnost borbe), niti taj dramski momenat. Apokalipsa je pre prikazana kao melanholičan no tragičan događaj (to podseća na Trira, ali se ni on u "Melanholiji" ne lišava dramskog momenta). Suština (i izuzetnost) Tarovog rešenja jeste u činjenici da apokalipsu prikazuje kao tihu, kao stanje koje nastupa i s kojim se ništa ne može učiniti (kao paralela s smrću). Poljanom duvaju siloviti vetrovi, presušuje bunar, vatre se gase. U maloj kućici u kojoj žive glavni junaci samo će jednog dana nastupiti mrak, kao obrt onog čuvenog "I bi svetlost". Čak se i radnja filma pokušava svesti na svojevrsno anti-stvaranje, budući da je podeljena po danima (dan prvi, dan drugi, itd, od ukupno šest). 


Kao što se iz prethodnog da naslutiti, "Torinskog konja" Bele Tar karakteriše duboko nezadovoljstvo svetom. Režiser kaže kako je želeo prikazati egzestencijalni užas u životu prosečnog čoveka, monotnost radnji koje svakog dana ponavlja (postmoderan čovek odlazeći na posao, junakinja filma uzimajući vodu iz bunara). Ovde bi se možda mogao tražiti i neki kafkijanski momenat izrečen na nešto drukčiji način, no čini se da je paralela s "Ženom u pesku" (Hiroši Tešigahara) još bolja. Film japanskog režisera po mnogo čemu podseća na ovaj, premda je i on bogatiji za taj dramski momenat. (lišenost kojeg je bogatstvo "Torinskog konja") Presudna razlika je svakako i u akcentu koji se stavlja u delu Tešigahare, a koji je kod Tara preinačen, ili, bolje reći, uopšten. Ako se kod Tešigahare zajedništvo dvoje ljudi svodi na život u dubokoj peščanoj rupi, kod Tara se život u kućištu vetrova daje kao činjenica, bez uzroka i bez rešenja. (ovo poslednje je kod Tešigahare junak teže shvatio)  To je, dakle, kod Tara opšta činjenica, takoreći opšta sudbina čovečanstva - boravak u svetu vetrova koji duvaju uvek u istom smeru (da li je to vreme?), u svetu prašine koje ti vetrovi podižu, u svetu porušenih gradova, u svetu usamljenih kućeraka u kojem dogorevaju neke pojedinačne sudbine. 


Figura gosta koji dolazi po palinku (mađarski analog rakije), može biti prikaz pojedinca koji želi menjati svet (ili ga makar objasniti). Neovisno od onog šta tačno poručuje (a ta je poruka, kako kaže Bela Tar, tek delimično ničeanska), mora se primetiti reakcija junaka-domaćina (premda govor ipak pažljivo sasluša) koji na izuzetna razmišljanja svoga gosta odgovara s kratkim "Sve su to gluposti". Nakon toga sve je isto - isti rituali, oblačenje, obilazak konja u štali, spremanje i izjedanje krompira. Taj je momenat verovatno jedan od najupečtljivijih - glavni junaci (izuetno siromašni ljudi, poput mnogih tada i ne samo tada) tokom čitavog dana spreme sebi samo po jedan neoljušen krompir, koji onda nezgrapno jedu dok je još vruć, te ga onda, jedva okusivši malo hrane, bacaju. Jasno, iako gladni, ovi ljudi jedu ne iz apetita, no iz navike - navike da treba jesti, navike da treba živeti. Ta se navika ogleda u svemu - žena će svakog jutra, pošto bude izlazila napolje, navući kapuljaču, iako će joj svakog jutra tu kapuljaču oduvati vetar čim bude kročila van kuće. Ipak, svlače se i oblače, "jedu" krompire, gledaju kroz prozor "kao ljudi danas na televizor" (izraz režisera) i ništa se u njihovim životima ne menja - zarobljeni su u egzistencijalnoj buri. Figura Roma koji im posećuju dvorište sa svojim belim konjima, i radost s kojim dočekuju bunar u kojem ima vode još je jedna suprotnost (koja je takođe u obliku gosta, premda, za razliku od prvog, neželjenog)  njihovom jednoličnom beznađu. Ipak, i tu će suprotnost oterati sekirom, i nastaviti da produbljuju jednoličnost svog bitka.


Šta u toj jednoličnosti zapravo predstavlja konj iz uvoda, po kojem film i nosi naziv? Nameće se utisak da je on taj koji odbija trpeti sopstvenu sudbinu. Kada ga vlasnik bičuje on odbija da krene s mesta. Donose mu hranu i vodu, no on to ne želi konzumirati. On je, čini se, predosetio apokalipsu, svojim otporom bio njen vesnik, svojom tugom i njena kruna. U duhu sledećih stihova, lako je sagledati vezu između neposlušnosti konja i apokaliptičnog scenarija ovog filma.

U očima lepim
Tuga mu se zatvorila u krug
Jer drum kraja nema
A celu zemlju treba
Za sobom vući.

(iz pesme "Konj", Vasko Popa)

Završetak Torinskog konja, scena u kojoj otac i ćerka sede u mraku za stolom sa po jednim sirovim krompirom u tanjirima, može se shvatiti kao dopadljiva aluzija na Volterov "Kandid". Jer, umesto upečatljive rečenice da ipak (pored svih strahota) treba gajiti svoj vrt, Bela Tar genijalno poručuje kroz usta svog junaka kako "Treba jesti", ostavljajući ga sa zalogajem sirovog krompira u ustima. 


Нема коментара:

Постави коментар