"Povratak" Andreja Zvjaginceva u ključu Selimovićevih reči

Prvi dugometražni film ruskog sineaste Andreja Zvjaginceva "Povratak", snimljen pre nešto više od jedne decenije, bio je svuda u svetu prihvaćen s oduševljenjem i brojnim nagradama. S "Povratkom" je, govorili bi neki, otkriven novi Tarkovski. Iako poređenje donekle stoji (što po pitanju poetike, što zbog paralele sa "Ivanovim detinjstvom"), ako se uzme u obzir konstatacija Končalovskog da se stil Tarkovskog može kopirati, ali ne i produbiti (jer je, naprosto, već doveden do savršenstva), dolazimo u situaciju da se moramo zapitati da li bi novi Tarkovski odista bio tako autentičnom pojavom? Tu, najpre, treba naglasiti da je Tarkovski toliko značajna figura u ruskom filmu da je bar u nekoj meri uzor većini ozbiljnijih tamošnjih autora (Prirodan uticaj domaće kinematografije oko koje ni Zvjagincev ne spori. Takođe, treba reći da je pre Zvjaginceva tom istom poređenju bio izložen i Aleksandar Sokurov). Ova napomena ipak ne negira umetničku vrednost Zvjagincevog "Povratka" i poetike koju iz istog prenosi i u svoja kasnija dela, jer je ta poetika dovoljno autentična da se nazove drastično drukčijom, u onoj meri u kojoj učenik treba da odstupi od učitelja. Reč je dakle, o slabom, ili bolje reći, umerenom uticaju, iz kojeg se, na kraju, razvija specifičan Zvjagincev stil.

Tarkovski kao pesnik filma - kratak pregled stvaralaštva

Moderan svet vrti se oko profita, a stvarnost pokazuje da umetnost koja donosi profit najčešće nije prava  - popularna kultura, s retkim izuzecima, svodljiva je na varijacije kiča i ponavljanje izlizanih šablona, u čijoj se jasnoj banalnosti gubi ono što je umetnička vrednost u stvari. Komercijalni filmovi tako postaju lošom maštarijom, premda zabavnom mnogima, dok zabava kao potreba i jedina svrha guta umetničko u filmu. Naravno, izuzeci postoje, a neki od tih izuzetaka su čak i popularni. Jedan od njih, istina malo shvaćen i cenjen daleko manje nego što zaslužuje, jeste Andrej Tarkovski. Iako je za sebe rekao da je čitav život morao da pravi kompromise - u filmskom stvaralaštvu je bio istinski dosledan svom idealu, sjedinjujući najdublje životne istine u nesvakidašnji doživljaj oko kojeg je krojio svoje fiktivne svetove.

"Solaris" Tarkovskog - put u okean nesvesnog i nostalgija za Zemljom

Priča o čudesnom mislećem kosmičkom okeanu, zamisao čuvenog pisca naučne fantastike Stanislava Lema, iz, moguće, njegovog najboljeg dela, poslužila je kao inspiracija Andreju Tarkovskom za film koji je Lemovom romanu dao jedno potpuno novo značenje. Preuzimajući Lemove motive kao osnov za fabulu, Tarkovski oko njih gradi nešto drugačije i, verovatno, veće, drastično odstupajući od onoga što je trebalo da bude predmet ekranizacije. Na kraju, nezadovoljni pisac je samo konstatovao da je umesto njegovog "Solarisa" Tarkovski snimio "Zločin i kaznu", i podvukao svoje neslaganje u ukupnom umetničkom i filozofskom konceptu Solarisa. U doba koje je donelo niz velikih proboja po pitanju svemirskih istraživanja, Tarkovski je poželeo da progovori i o aspektu etike, i da, za razliku od Lema koji je kosmos doživljavao kao mesto koje je "toplo" za čoveka, isti sagleda kroz prizmu nostalgije, one iste koju je kasnije osetio prema Rusiji, samo, ovoga puta usmerene prema planeti kao jedinstvenoj domovini ljudske vrste.

Piter Brojgel Stariji, "Lovci na snegu"

Konstantin Lopušanski - "Pisma mrtvog čoveka"

Zaboravljen i danas malo poznat; kvaltitetan, ali  nedovoljno opažen, Konstantin Lopušanski je jedan od onih značajnih kinematografskih majstora čija (filmska) reč ne dopire dovoljno daleko, iako je, u duhovno-esetetskom smislu, još kako dalekosežna. Saradnja sa Tarkovskim u pravljenju "Stalkera", nesumnjivo je uticala na njega - neki ga smatraju postapokaliptičnim Tarkovskim, a neki ga doživljaju prosto kao (manje ubedljivog) nastavljača Andrejevih misli, ali je i pored toga Lopušanski neponovljiv i autentičan. Istina, u njegovim radovima se primećuje udeo onoga što je Tarkovskog krasilo, ali izraz je ipak drugačiji, bitno različit! Kao predmet uporedne analize, primer sličnosti, ali i nepoklapanja, može poslužiti 1986. godina, kada je Tarkovski snimio svoj poslednji dugometražni film, a Lopušanski prvi, oba, u praktičnom smislu, građena oko slične apokaliptične tematike. 

Tarkovski - "Nostalgija"

Nostalgija - tako je svoj pretposlednji film nazvao ruski režiser Andrej Tarkovski. O kakvoj se nostalgiji tu tačno radi?  Da li za otadžbinom, za putem koji je mogao biti pravi, ili pak mogućim boljim svetom? I da li možda, provodeći tih godina vreme van svoje domovine, Tarkovski priča i o nekoj svojoj nostalgiji?