Konstantin Lopušanski - Kišni svet ružnih labudova

"Ružni labudovi", filmsko ostvarenje Konstantina Lopušanskog, još jednog ruskog režisera čiji su filmovi u svojoj estetici (ali i dubini) zamišljeni tako da podsećaju na Tarkovskog, donosi nam priču o izmišljenom ruskom gradu večnih kiša (referenca na Rubljova?), i talentovanoj deci koja su duhom prerano odrasla. U smislu opšteg pogleda na svet na kojeg nam filmom sugeriše Lopušanski, "Ružni labudovi" neodoljivo podsećaju na "Stalkera", ponajviše prepoznatljivu pesmu Arsenija Tarkovskog koja nalazi mesta u tom filmu, a govori o nemogućnosti ljudske sreće. Ceo koncept zagonetnog, polunapuštenog grada takođe asocira na mističnu Zonu, a motiv pojačane osetljivosti na svet takođe je varijacija na duhovnost pristuna i kod Tarkovskog, u tom istom Stalker-u. Ipak, Konstantin ima i dosta autentičnih crta u odnosu na svog filmskog uzora - a to je pre svega prepoznatljiva apokaliptična atmosfera, realizovana u maestralnom maniru nalik na onaj iz "Pisama mrtvog čoveka". Izuzetno vešt u koloritu uništenog sveta, Lopušanski ovog puta akcenat stavlja ne na sam duhovni sunovrat čovečanstva (mada je i to nezaobilazna tema) već na položaj duhovno svesnog čoveka u svetu koji je odbacio duhovnost.

"Fantom slobode" Luisa Bunjuela

Španski kinematografski genije Luis Bunjuel, bez sumnje je najbolji predstavnik nadrealizma u filmskoj umetnosti, o čemu između ostalog svedoči saradnja sa čuvenim egocentričnim slikarom Salvadorom Dalijem - zaštitnim znakom pokreta ("Andaluzijski pas", npr). Bunjuel je bio maštovit stvaralac, a u svojim ostvarenjima se dotakao brojnih tema, od kojih je krtika buržoazije jedna od najzastupljenijih. Film "Fantom slobode", deo je triologije koja na tu temu stavlja poseban naglasak. Čuvena scena sa zvaničnicima koji sede na WC šoljama oko stola, raspredajući o fekalijama koje za sobom ostavlja čovečanstvo, kao i daljem uvećanju kolilčine tih materija, samo je deo neobične duhovite Bunjuelove priče, u kojoj on, u svom izobilju svoje izvrnute mašte, odlučno kritikuje ljudsko društvo.

  

Konstantin Lopušanski - "Pisma mrtvog čoveka"

Zaboravljen i danas malo poznat; kvaltitetan, ali  nedovoljno opažen, Konstantin Lopušanski je jedan od onih značajnih kinematografskih majstora čija (filmska) reč ne dopire dovoljno daleko, iako je, u duhovno-esetetskom smislu, još kako dalekosežna. Saradnja sa Tarkovskim u pravljenju "Stalkera", nesumnjivo je uticala na njega - neki ga smatraju postapokaliptičnim Tarkovskim, a neki ga doživljaju prosto kao (manje ubedljivog) nastavljača Andrejevih misli, ali je i pored toga Lopušanski neponovljiv i autentičan. Istina, u njegovim radovima se primećuje udeo onoga što je Tarkovskog krasilo, ali izraz je ipak drugačiji, bitno različit! Kao predmet uporedne analize, primer sličnosti, ali i nepoklapanja, može poslužiti 1986. godina, kada je Tarkovski snimio svoj poslednji dugometražni film, a Lopušanski prvi, oba, u praktičnom smislu, građena oko slične apokaliptične tematike.