Konstantin Lopušanski - Kišni svet ružnih labudova

"Ružni labudovi", filmsko ostvarenje Konstantina Lopušanskog, još jednog ruskog režisera čiji su filmovi u svojoj estetici (ali i dubini) zamišljeni tako da podsećaju na Tarkovskog, donosi nam priču o izmišljenom ruskom gradu večnih kiša (referenca na Rubljova?), i talentovanoj deci koja su duhom prerano odrasla. U smislu opšteg pogleda na svet na kojeg nam filmom sugeriše Lopušanski, "Ružni labudovi" neodoljivo podsećaju na "Stalkera", ponajviše prepoznatljivu pesmu Arsenija Tarkovskog koja nalazi mesta u tom filmu, a govori o nemogućnosti ljudske sreće. Ceo koncept zagonetnog, polunapuštenog grada takođe asocira na mističnu Zonu, a motiv pojačane osetljivosti na svet takođe je varijacija na duhovnost pristuna i kod Tarkovskog, u tom istom Stalker-u. Ipak, Konstantin ima i dosta autentičnih crta u odnosu na svog filmskog uzora - a to je pre svega prepoznatljiva apokaliptična atmosfera, realizovana u maestralnom maniru nalik na onaj iz "Pisama mrtvog čoveka". Izuzetno vešt u koloritu uništenog sveta, Lopušanski ovog puta akcenat stavlja ne na sam duhovni sunovrat čovečanstva (mada je i to nezaobilazna tema) već na položaj duhovno svesnog čoveka u svetu koji je odbacio duhovnost.

"Povratak" Andreja Zvjaginceva u ključu Selimovićevih reči

Prvi dugometražni film ruskog sineaste Andreja Zvjaginceva "Povratak", snimljen pre nešto više od jedne decenije, bio je svuda u svetu prihvaćen s oduševljenjem i brojnim nagradama. S "Povratkom" je, govorili bi neki, otkriven novi Tarkovski. Iako poređenje donekle stoji (što po pitanju poetike, što zbog paralele sa "Ivanovim detinjstvom"), ako se uzme u obzir konstatacija Končalovskog da se stil Tarkovskog može kopirati, ali ne i produbiti (jer je, naprosto, već doveden do savršenstva), dolazimo u situaciju da se moramo zapitati da li bi novi Tarkovski odista bio tako autentičnom pojavom? Tu, najpre, treba naglasiti da je Tarkovski toliko značajna figura u ruskom filmu da je bar u nekoj meri uzor većini ozbiljnijih tamošnjih autora (Prirodan uticaj domaće kinematografije oko koje ni Zvjagincev ne spori. Takođe, treba reći da je pre Zvjaginceva tom istom poređenju bio izložen i Aleksandar Sokurov). Ova napomena ipak ne negira umetničku vrednost Zvjagincevog "Povratka" i poetike koju iz istog prenosi i u svoja kasnija dela, jer je ta poetika dovoljno autentična da se nazove drastično drukčijom, u onoj meri u kojoj učenik treba da odstupi od učitelja. Reč je dakle, o slabom, ili bolje reći, umerenom uticaju, iz kojeg se, na kraju, razvija specifičan Zvjagincev stil.

Konstantin Lopušanski - "Pisma mrtvog čoveka"

Zaboravljen i danas malo poznat; kvaltitetan, ali  nedovoljno opažen, Konstantin Lopušanski je jedan od onih značajnih kinematografskih majstora čija (filmska) reč ne dopire dovoljno daleko, iako je, u duhovno-esetetskom smislu, još kako dalekosežna. Saradnja sa Tarkovskim u pravljenju "Stalkera", nesumnjivo je uticala na njega - neki ga smatraju postapokaliptičnim Tarkovskim, a neki ga doživljaju prosto kao (manje ubedljivog) nastavljača Andrejevih misli, ali je i pored toga Lopušanski neponovljiv i autentičan. Istina, u njegovim radovima se primećuje udeo onoga što je Tarkovskog krasilo, ali izraz je ipak drugačiji, bitno različit! Kao predmet uporedne analize, primer sličnosti, ali i nepoklapanja, može poslužiti 1986. godina, kada je Tarkovski snimio svoj poslednji dugometražni film, a Lopušanski prvi, oba, u praktičnom smislu, građena oko slične apokaliptične tematike. 

Bele noći poštara Alekseja Trjapicina

Naziv koji pomalo asocira na Dostojevskog daje novi smisao "belim noćima", koje se za razliku od Fjodorovih ne dešavaju u Sankt Peterburgu, već u zabačenom mestašcu okruženog zelenilom šuma i čistom jezerskom vodom. Film Andreja Končalovskog, ruskog režisera koji je svojevremno sarađivao i sa neprevaziđenim Tarkovskim, predstavlja nam svet očajnih meštana, koje guta samoća, nemaština, tuga, a poneke i alkohol.