Homo poeticus - o politici u umetnosti

"Govoreći iskreno, oduvek me gnjavilo blaženo uverenje onih koji smatraju da jedan drhtaj strujnog udara savesti, zdrave opscenosti i malčice komunizma, sve to izmešano u bilo kakvoj staroj noćnoj posudi, moraju automatski i alhemijski da proizvedu neku ultramodernu literaturu; a ja ću tvrditi, po cenu da budem streljan, da se umetnost, čim stupi u dodir sa politikom, neminovno spušta na nivo najobičnijeg ideološkog bofla. "

(Vladimir Nabokov)

"I osvrćući se unazad na svoj dosadašnji rad, mislim da sam baš tamo gde mi je nedostajalo političkih pobuda napisao mrtva slova na papiru i da sam se izgubio u preterano kićenim i vulgarnim odlomcima, rečenicama bez smisla, ukrasnim pridevima, uopšte u brbljanju."

(Džordž Orvel)

Ova dva citata navode se, zajednički, na početku Kišovog polemičkog dela "Homo poeticus", prožetog onom istom dilemom koja se kod Kiša često sreće, a koja se tiče odnosa homo politicus - homo poeticus. Ta vrsta polarnosti se, između ostalog, razrađuje nizom tekstova koje ovoj dilemi daju širu dimenziju od izdvojena dva citata. Mogli bismo, recimo, dodati sledeće razmišljanje:

Danilo Kiš - pogled sa mansarde

Hic tandem stetimus nobis ubit defuit orbis. 

(Stigli smo najzad ovde gde nam je nestalo globusa.) 

Eh, ta mansarda!  

"Mansarda" je najraniji Kišov roman; satirična poema (kako je sam zove) predstavlja izlet u turbulencije (uvek nespokojne!) mladosti, sažetak "gorućih" pitanja koja takva dob stavlja pred još nesazrelog (ili, bolje reći, dozrevajućeg) čoveka. I premda su ta pitanja, s jedne strane,  nagoveštaj kasnije poetike, i, s vremenom, još više iskristalisane misli izuzetnog književnog genija Danila Kiša, upravo ona daju satirični ton ovom romanu, koji bi, bez te uvodne napomene, lako mogao biti neshvaćen, čak i potpuno zanemaren, spram (preteće!) ozbiljnosti ostatka. Mladost se, u svojoj razuzdanosti, okrenutosti mansarde svetu, kosmosu, naizgled, sukobljava s samom sobom; prostor i vreme prepliću se u veliko konfuzno klupko u kojem svetovi gutaju svetove, a likovi čas stapaju, čas odvajaju jedni od drugih. Knjiga se piše unutar knjige, rečenica stiže sebe samu, a vozovi vozove. Stvarnost se nastanjuje na međama načetih, (ne)mogućih svetova natrpanih u jednu zgradu, čiji visoki spratovi, kako nam kaže uvodni citat koji Kiš pozajmljuje od poznatog ruskog simboliste, udaljavaju čoveka od zemaljske sreće.