Homo poeticus - o politici u umetnosti

"Govoreći iskreno, oduvek me gnjavilo blaženo uverenje onih koji smatraju da jedan drhtaj strujnog udara savesti, zdrave opscenosti i malčice komunizma, sve to izmešano u bilo kakvoj staroj noćnoj posudi, moraju automatski i alhemijski da proizvedu neku ultramodernu literaturu; a ja ću tvrditi, po cenu da budem streljan, da se umetnost, čim stupi u dodir sa politikom, neminovno spušta na nivo najobičnijeg ideološkog bofla. "

(Vladimir Nabokov)

"I osvrćući se unazad na svoj dosadašnji rad, mislim da sam baš tamo gde mi je nedostajalo političkih pobuda napisao mrtva slova na papiru i da sam se izgubio u preterano kićenim i vulgarnim odlomcima, rečenicama bez smisla, ukrasnim pridevima, uopšte u brbljanju."

(Džordž Orvel)

Ova dva citata navode se, zajednički, na početku Kišovog polemičkog dela "Homo poeticus", prožetog onom istom dilemom koja se kod Kiša često sreće, a koja se tiče odnosa homo politicus - homo poeticus. Ta vrsta polarnosti se, između ostalog, razrađuje nizom tekstova koje ovoj dilemi daju širu dimenziju od izdvojena dva citata. Mogli bismo, recimo, dodati sledeće razmišljanje:

Danilo Kiš - pogled sa mansarde

Hic tandem stetimus nobis ubit defuit orbis. 

(Stigli smo najzad ovde gde nam je nestalo globusa.) 

Eh, ta mansarda!  

"Mansarda" je najraniji Kišov roman; satirična poema (kako je sam zove) predstavlja izlet u turbulencije (uvek nespokojne!) mladosti, sažetak "gorućih" pitanja koja takva dob stavlja pred još nesazrelog (ili, bolje reći, dozrevajućeg) čoveka. I premda su ta pitanja, s jedne strane,  nagoveštaj kasnije poetike, i, s vremenom, još više iskristalisane misli izuzetnog književnog genija Danila Kiša, upravo ona daju satirični ton ovom romanu, koji bi, bez te uvodne napomene, lako mogao biti neshvaćen, čak i potpuno zanemaren, spram (preteće!) ozbiljnosti ostatka. Mladost se, u svojoj razuzdanosti, okrenutosti mansarde svetu, kosmosu, naizgled, sukobljava s samom sobom; prostor i vreme prepliću se u veliko konfuzno klupko u kojem svetovi gutaju svetove, a likovi čas stapaju, čas odvajaju jedni od drugih. Knjiga se piše unutar knjige, rečenica stiže sebe samu, a vozovi vozove. Stvarnost se nastanjuje na međama načetih, (ne)mogućih svetova natrpanih u jednu zgradu, čiji visoki spratovi, kako nam kaže uvodni citat koji Kiš pozajmljuje od poznatog ruskog simboliste, udaljavaju čoveka od zemaljske sreće.

I mesečina može biti pogled na svet - Miroslav Krleža

Krležin roman "Na rubu pameti", snažna, uverljiva slika mnogih "mesečina", ideološki nepristrasan prikaz iskonske neusaglašenosti ljudskog društva, često je (a itekako neopravdano!) cenjen manje od nekih drugih Krležinih dela. Ipak, "Na rubu pameti" na jedinstven, neponovljiv način pomera granice individuаlizma - i tako Krleža, u izvrsnim redovima očajničkog zgražavanja nad izlizanim idealima kulturne elite, tzv. "cilindraša", evocira renesansnu poruku Roterdamskog, formulišuči je u duhu novog vremena i novih istorijskih okolnosti, na još smeliji, ali i univerzalniji način, praveći od prvobitne kritike gluposti opšte odricanje od svakog sistema razmišljanja sem skeptičkog. Jer, kako kaže u romanu, "i mesečina je pogled na svet".

Portret Krleže - Ljubo Babić

Hamlet: jedno moguće čitanje

Šekspirove drame danas su nezaobilazno delo renesansne književnosti, čija popularnost (koja traje već vekovima) nikad ne bledi i ne zastareva. Takođe, za brojne tumače, tzv. šekspirologe, one su vredna i neiscrpna tema; otuda, neće biti nimalo preterano reći da se o Šekspiru i njegovim dramama već reklo itekako puno, te da je gotovo svaki pristup već dokumentovan i razrađen do najfinijih tančina. O Šekspiru se i na Teetetovanju pisalo, u osvrtu na Tolstojevo osporavanje umetničke vrednosti Šekspirovog dela, kao i o mogućem tumačenju njegovog "Hamleta" sa antipishijatrijskog aspekta. Ovaj tekst pak govori o još jednom načinu čitanja, u nekom smislu, sličnom prethodnom, no ipak, s ludilom relativizovanim na nešto drugačiji način.

Fuseli, "Horacio, Hamlet i duh"