Film, kao i druge umetnosti, može imati različite svrhe. Jedne treba da zabavi, druge da nadahne. Nekima treba razonoda, nekima filozofija. U koju god grupu da spadate, Bunjuelov film "Smrt u ovom vrtu" može puno da vam pruži. Film ima svoju priču, aktivnu radnju koja isprva govori o pobuni rudara protiv lokalne vlasti, sukobu koji vodi pucnjavi i prolivanju krvi. Usput upoznajemo junake, otkrivamo njihov karakter i životna stremljenja; da bi nas Bunjuel onda neočekivano odveo u džunglu, gde počinje borba nekolicine ljudi za preživljavanje. Tu međutim kreće i onaj deo koji je namenjen ljubiteljima dubokih misli - raskošna simbolika džungle krije u sebi mnoga prećutna značenja.
"Jardin" (originalni naslov je "La mort en ce jardin") na francuskom znači "vrt", "bašta". Ovo upućuje na Eden, kojeg Bunjel predstavlja na krajnje neobičan način - ono što bi trebalo da bude raj na Zemlji prikazano je kao džungla. Realistična verzija Edena simbolizuje prirodu uopšte - a nemoć zatočenika džungle ništavilo čoveka spram realnog poretka stvari. Borba protiv surovih uslova džungle nije ništa drugo nego bitka koju ljudi i inače vode za svoj opstanak - a u kojoj, sudeći po ovom filmu, pre svega pobeđuju obični ljudi.
U džungli se našlo šestoro ljudi, od kojih je filmski Juda prvi stradao. Preostalih pet bili su prepušteni borbi za opstanak - pretili su im nemilosrdna džungla i ljudi koji su ih tražili. Najpre su se oslobodili ljudskih prepreka, kasnije surove divljine, a kada je to sve bilo rešeno opasnost je počela da ključa među njima samima. Ličnosti koje su se našle u ovom teatru preživljavanja imaju specifične karakterne osobine i životne fiozofije. Među dve pristune žene, jedna (Marija) je oličenje pomirljivosti i dobrote (mada pohotna na dragulje); druga (prostitutka Džin) pak izraženi materijalista - koja od samog početka iskazuje svoju ljubav prema novcu, zarad kojeg je, čini se, na sve spremna. Među muškarcima imamo tri predstavnika - pastora prepunog religioznih ideala; beznadežnog muškarca u poznijim godinama, potonulog u ništavilo misli; i, najzad, praktičnog čoveka koji se trudi da stvarne probleme rešava stvarnim akcijama.
Beznadežni Kastin (koji je ujedno otac Marije i ljubavnik Džin), došavši u džunglu upao je u neku vrstu ludila. Prihvatio je poraz - svi su po njemu prokleti i osuđeni da umru - i pravedni i nepravedni. Jasno da pri tom Bunjuel ne misli samo na ovu grupu zatočenika, nego ljude uopšte. Determinisanost je neizbežna - umreti se mora. Izvan svega toga buja ništavilo, i to je navelo psihički rastrojenog Kastina na bolno, neumereno očajanje. Vrhunac je to ludilo dostiglo onda kada se učinilo da su se svi spasli - nakon čega je usledila njegova paljba. Metka nije bio pošteđen ni pastor koji ga je sve vreme štitio, i u kritičnnom momentu pokušao da urazumi smirenošću i verom.
Pastor Lizardi veruje ljudima, a veruje i da im vera može doneti spas. Misli da će biti u stanju da je prenese i među divlja plemena. U svojoj dobroti i poverenju koje ukazuje drugima često preteruje - zbog čega na kraju i strada. Oni kojima je verovao, više puta su ga tokom filma "prešli" . Međutim, njega samog je vera u džungli dobro održavala. Zanimljiv je momenat kada pred izjedanje zmije (još jedan simbol!) treba upaliti vatru. Umesto da svoje svete knjige iskoristi za molitvu, on bira nešto realnije - da iz njih iscepi papir kako bi se vatra lakše raspalila. Iako se to pokazalo kao nepotrebno - taj momenat je važan, jer predstavlja trenutak pojačane sumnje, u kojem je odjednom u njemu prevladalo ovozemaljsko. Kako bi se ta sumnja još više naglasila, sledi scena gde deo zmije izjeda masa mrava - pred pastorom se priroda otkriva kroz svoju bezdušnu istinu o neizbežnom propadanju...
Materijalista Džin, nihilista Kastin i idelista Lizardi ostali su posle svega mrtvi u džungli. Spaslili su se oni koji nisu imali nikakve ideologije - obični zemaljski ljudi, Marija i Šark. Šta je onda Bunjuel hteo da poruči? Da je smrt cena velikih ideja, ili da je odricanje od njih kao suvišnih najbolji recept za preživljavanje? Da li je sudbina pastora svedočanstvo uzaludnosti vere ili samo primer žrtve na koju je spreman čovek dosledan svojim idealima? Da je mirno, prizemno življenje bolji (ili makar lakši) put od očajanja i viših vrednosti? Sve je to teško reći. Ostaje da konstatujemo da ni preostalo dvoje preživelih ne nalaze konačni spas - već samo nastavljaju da ga traže - plivajući vodom pravo u nepoznato.
Autor: M
Нема коментара:
Постави коментар