28.11.2014.

Tarkovski - "Nostalgija"

Nostalgija - tako je svoj pretposlednji film nazvao ruski režiser Andrej Tarkovski. O kakvoj se nostalgiji tu tačno radi?  Da li za otadžbinom, za putem koji je mogao biti pravi, ili pak mogućim boljim svetom? I da li možda, provodeći tih godina vreme van svoje domovine, Tarkovski priča i o nekoj svojoj nostalgiji?


Pisanje scenarija odvijalo se u Italiji, daleko od Rusije, otadžbine Tarkovskog. Tu su kasnije nastajali i kadrovi samog filma, u kojeg je Tarkovski nesumnjivo upleo dobar deo sebe. Da je priča lična govori posveta majci, kao i ime glavnog junaka - Andrej. Tarkovski se adaptirao na život u Italiji, ali mu je nešto nedostajalo - domovina. Nostalgija, između ostalog, govori i o tom nedostajanju - duhovnoj pustoši koje rodoljubive duše osećaju u tuđini.

Ja sam hteo da pričam o ruskom obliku nostalgije,  o tom stanju duha tipičnog za našu naciju, koje zahvata nas, Ruse, kada se nađemo daleko od otadžbine. U tome sam nalazio svoj - ako želite - patriotski dug, kakvim ga sam osećam i razumem. Ja sam hteo da ispričam o vezama koje poput sudbine spajaju Ruse sa svojim nacionalnim korenima, sa svojom prošlošću i svojom kulturom, svojom zemljom, prijateljima i rođacima, o toj dubokoj povezanosti koje se tokom čitavog života ne mogu odreći, gde god da ih sudbina odnese...

Nacije su specifične, poručuje nam film - Rusi ne razumeju Italijane niti Italijani razumeju Ruse. Da bi se ljudi razumevali, kaže nam Andrej, potrebno je brisati granice. Ovako kada su granice tu - Italijani ne shvataju Puškina i Tolstoja, a Rusi ne shvataju Dantea i Petrarku. "Umetnost se ne prevodi", kaže Andrej, ne misleći pri tom samo na poeziju svog oca. Različite kulture nisu spremne za suštinski dijalog - nijedna kultura ne može u svojoj srži da dopre do druge. A čini se da je tako i sa ljudima - otuđenost je i kolektivna i pojedinačna. To najviše i pogađa glavnog junaka - nemogućnost da se među ljudima ostvari suštinski odnos. Od plemenite namere da se različitosti povežu ne ostaju mostovi već još veće razlike.

Postoji jedna priča: jedan čovek spašava drugog iz ogormne duboke bare. Spašava ga sa rizikom za sopstveni život. I evo oni obojica leže kraj te bare, teško dišući od umora. I najzad spašeni upita: 
- Šta si to uradio?!
-Kako šta? Ja sam te spasio!
- Budalo! Ja tamo živim! Ja tamo živim...

Drugi posebno bitan junak, Dominiko, prilično je upečatljiv u svom ludilu; jedan i jedan nisu dva - nego jedan, utvrđuje on, spajajući dve kapi u jednu veću. Šta poručuje ova neobična aritmetika? Da zajedništvo ruši individualnost, ili da je cilj u novim, većim kapima? Ili te kapi pak predstavljaju kulture koje bi se izgubile u mešanju kada bi granice prestale da ih odvajaju? Može se pretpostaviti još svašta, ali jedno je sigurno - kapi se od kultura lakše mešaju. To potvrđuje i zategnut odnos filmskog Andreja i devojke zadužene za prevod, koji do kraja ostaje spotaknut nerazumevanjem.


Šta poručuje scena gde Dominiko vozi bicikl fiksiran na jednom mestu? Možda uzaludnost, i ako da, onda uzaludnost čega? Moguće komunikacije između njega i Andreja? Njegovog cilja, života uopšte? Ili je to samo uvertira za finalni čin kada se, uz zvuke Devete Betovenove simfonije zapalio pred ljudima, nakon govora u kojem ih opominje da su otišli u pogrešnom pravcu? Žrtvujući sebe, on - ludak, opominje normalno čovečanstvo - zbog izlaska na stranputicu.  "Kakav je ovo svet ako vam i ludak poručuje da se morate stideti sami sebe?"

Krah ljudstva - zapadanje u nezainteresovanost; materijalistički svet komfora netolerantan na duhovnost - to je stranputica koju nam predstavlja Tarkovski. Pravog, duhovnog čoveka, poput Diogena, Tarkovski traži svećom - puštajući svog glavnog junaka Andreja da svećom spasi svet.


Nekoliko minuta relativno montonih kadrova ipak drže pažnju - dobroj umetnosti je i fabula nepotrebna. Tugaljiv ambijent Andrejeve "Nostalgije" otkriva nam novu dimenziju tuge uzvišene u svojoj specifičnosti - dimenzije koja nam govori o mnogim mogućim osećanjima, različitim varijacijama jedne iste nostalgije - nostalgije za duhovnim.

Autor: M

Нема коментара:

Постави коментар