Jeste li čitali "Čisto, dobro osvetljeno mesto"? Maestralna je! Zaista, to jedna od najboljih kratkih priča ikad napisanih. (Džejms Džojs o Hemingveju i njegovoj poznatoj priči)
Govoriti o Hemingvejevom delu, ili još gore, prepričavati ga, prilično je besmislen zadatak u samoj svojoj osnovi. Jednostavan, sažet, hrestomatičan Hemingvejev izraz čini nepotrebnim svako tumačenje - priča je, reklo bi se, sama sebi dovoljna, i sve što će se o njoj ovde reći, nesumnjivo se u mnogo boljoj formi može pročitati u samom originalu. Shodno tome, ovaj tekst ne pretenduje na detaljnu i formalnu analizu, već nastoji pružiti smernicu, ukazati na atmosferičnost i lepu suštinu, te dalje navesti čitaoca da sam potraži ovu nesumnjivo kvalitetnu priču, koja je fascinarala i takvog književnog genija kakav je bio čuveni irski pisac Džejms Džojs.
Priča nam govori o dva konobara, koji jedne kasne večeri posmatraju jedinog preostalog gosta u njihovom lokalu kako se napija. Saznajemo da je starac imućan čovek, ali i da je pokušao da izvrši suicid, pri čemu ga je sestričina spasila.
- Zašto?
- Očajavao je...
- Zbog čega?
- Ni zbog čega.
- A otkud ti znaš da je ni zbog čega?
- On ima gomilu para.
Kao što i pokazuje ovaj dijalog, konobari se drastično razlikuju. Jedan razumeva starca, štaviše, pomalo se identifikuje s njim, drugi je isključiv, i čitavu situaciju shvata znatno hladnokrvnije, kroz prizmu materijalnog, ne pokazujući puno razumevanja za starčevu emociju. Njegovo jedino mladalačko osećanje je potreba da se žuri, da se stigne kući, jedva čeka da starac ode i da mu se završi posao. Obraća mu se grubim rečima, ne pokazuje nikakvo poštovanje, ruga mu se, kritikuje pred svojim kolegom. Njemu je nepojmljiv položaj starca, on je nezainteresovan za njegov život, prepoznaje samo svoj, i jedino za taj život mari. Drugi konobar je drukčiji, on obraća pažnju, iskreno se interesuje, želi da pomogne. Prepoznaje u njegovom položaju nešto što je zajedničko s njim samim, neku potrebu da u noći nađe svoje svetlo utočište. U tom smislu, moglo bi se reći da je uloga starca donekle sporadična, te da služi samo daljem isticanju dva bitno različita senzibiliteta.
- A ja volim da ostanem duže u kafiću, rekao je stariji konobar. Ja sam jedan od onih koji ne žuri u krevet. Od onih kojima noću treba svetlo.
- Ja hoću kući, da spavam.
- Razni smo mi ljudi...
Najzad, ovaj stariji ostaje sam sa sobom i biva izložen svojim nemirnim mislima, svesti o ničemu, o samotnoj noći, bez mesta na kojem bi se mogao potražiti mir. Mirnom mestu, bez gužve i upadljive muzike, gde prestaju strepnje i strahovi, poput onog koje je on sam bio spreman pružiti starcu i njemu sličnima.
A i nije stvar u strahu, u bojažljivosti. Ništa - njemu je već poznato. Sve je ništa, pa i sam čovek je ništa. U tome je stvar, i ništa osim svetlosti nije potrebno, možda još čistine i reda. Neki ljudi žive i nikada to ne osete, a on zna da je sve ništa i ponovo ništa. Ništa i ponovo ništa.
Autor: M
Нема коментара:
Постави коментар