30.06.2015.

"Solaris" Tarkovskog - put u okean nesvesnog i nostalgija za Zemljom

Priča o čudesnom mislećem kosmičkom okeanu, zamisao čuvenog pisca naučne fantastike Stanislava Lema, iz, moguće, njegovog najboljeg dela, poslužila je kao inspiracija Andreju Tarkovskom za film koji je Lemovom romanu dao jedno potpuno novo značenje. Preuzimajući Lemove motive kao osnov za fabulu, Tarkovski oko njih gradi nešto drugačije i, verovatno, veće, drastično odstupajući od onoga što je trebalo da bude predmet ekranizacije. Na kraju, nezadovoljni pisac je samo konstatovao da je umesto njegovog "Solarisa" Tarkovski snimio "Zločin i kaznu", i podvukao svoje neslaganje u ukupnom umetničkom i filozofskom konceptu Solarisa. U doba koje je donelo niz velikih proboja po pitanju svemirskih istraživanja, Tarkovski je poželeo da progovori i o aspektu etike, i da, za razliku od Lema koji je kosmos doživljavao kao mesto koje je "toplo" za čoveka, isti sagleda kroz prizmu nostalgije, one iste koju je kasnije osetio prema Rusiji, samo, ovoga puta usmerene prema planeti kao jedinstvenoj domovini ljudske vrste.

Piter Brojgel Stariji, "Lovci na snegu"

U doba dok je sniman "Solaris", mnogi su hteli da ga shvate kao odgovor na Kjubrikovu "Odiseju u svemiru 2001", tada vrlo popularnu na zapadu. Međutim, iz intervjua Tarkovskog, znamo da Kjubrikovo ostvarenje nije preterano fasciniralo ruskog režisera, čak naprotiv; i bez obzira da li tu ima nekih paralela ili ne (neke se svakako mogu naslutiti), glavna poruka Tarkovskog, sam problem koji ga zanima i koji razrađuje je esencijalno drugačiji. I dok je naučna fantastika vrvila od kreativnih ideja koje bi se ticale nepoznatog, i svega onoga što bi nam zagonetni kosmos mogao da pruži kada dublje prodremo u njega, Tarkovski je svoj pomalo neočekivani izlet u žanr fantastike odlučio da posveti razradi znatno drugačije ideje, sa znatno drugačijom emocijom - nostalgijom prema Zemlji. U vreme kada su radoznali umovi želeli da istražuju nove prostore, i čak dobili tehničku mogućnost za to, bilo je smisleno očekivati da će u nekoj budućnosti čovek poželeti da napusti planetu. Upravo taj poriv za odlazkom od Zemlje, za širenjem u kosmos, kritički analizira Tarkovski. Tu leži glavni, a možda i najličniji smisao filmskog Solarisa - u Zemlji, kojoj čovek pripada, koja dobija funkciju domovine. U trenutku dok je svemir neistražen tako nešto je lišeno svrhe, ali čim isti postane dostupan čoveku, čim se pređu granice planeta postaje domovinom, u istom smislu u kojem je to i danas za čoveka jedna država.

Tarkovski podvlači onu istu tezu koju razrađuje i u svojim kasnijim filmovima ("Žrtovovanje", na primer), dishramoniju progresa po pitanju duhovnog i materijalnog, podseća na značaj etike, veliča zapostavljenu duhovnost. Može se primetiti i izvesna skepsa po pitanju uvida u privid transcendencije, što zbog insistiranja na realističnosti slike, što zbog načina na koji Tarkvoski na kraju uobličava priču. Završna scena, kao referenca na Rembrantovog "Povratak bludnog sina", veliča trenutak povratka, iako je isti, u složenoj isprepletenosti ljudske psihe, smešten na jedno ostrvo u Solarisu. Još jedna ilustracija ove teze je i Brojgelova slika "Lovci na snegu", čije izobilje detalja iz vešto odabranih perspektiva, "pejzažno" prelazi kamera. Centralni motiv slike jesu lovci sa psima koji se vraćaju iz neuspešnog lova (samo jedan od njih nosi lisicu), što može biti simboličan prikaz neuspeha čitave kosmičke odiseje iz vizure Tarkovskog. Čoveku ne treba kosmos - čoveku treba čovek. I, naravno Zemlja, sa svim svojim detaljima koje ljudi nisu naučili da vole.

Rembrant, "Povratak bludnog sina"

Naravno, filmovi Tarkovskog su uvek kompleksni i višeznačni, i ovakva kritika nije jedini smisao filma. Neka od značenja preslikana su i iz Lemovog originala, koji, iako je i po sebi vrlo kvalitetan, ipak manje sadržajan od ekranizovanog doživljaja Tarkovskog, čija je umetnička estetika dala novo značenje i onim detaljima koji su zadržali načelnu formu. Naime, Lem je i pored izražene imaginacije, bio prilično racionalan u svojoj umetnosti, pa i u značenjima, te je, kako je i sam rekao, sa Solarisom želeo da ilustruje i neke ideje Kanta. Upravo ta racionalnost, kao koren svojevrsne realističnosti celog scenarija, odnosno činjenice da bi opisana priča zaista mogla da se desi, je Tarkovskog i privukla snimanju, s tim što je on uspeo da to zakomplikuje i mistifikuje dodatno. Sve u suštini ostaje pomešano, jednako pomešano kako je i zaista u ljudskoj psihi. I zaista, "Solaris" nije samo izlet u tajne kosmičkog okeana, nego u okean sopstva, u sebe, ponore ličnosti, podsvesna sećanja. Solaris je ogledalo za unutrašnju verziju čoveka, za sve ono što se skirva negde u nesvesnom, što se ne da potisnuti. Solaris je tu da materijalizuje takva sećanja, i da čoveku predoči onaj deo sebe kojeg se boji. Čuveni slovenački filozof Slavoj Žižek, na sličan način razmišlja u svojoj interpretaciji, insistirajući na psihološkom momentu kao presudnom elementu. (primetimo da se u ovakvom tumačenju sluti i moguća insipiracija za tajanstvenu sobu iz "Stalkera")

"Solaris" je film o mašini nesvesnog. To je priča o psihologu kojeg su poslali na stanicu koja se kreće orbitom oko planete Solaris. Ova planeta ima čudesnu sposobnost da ispunjava snove, strahove, najveće košmare, želje, najskrivenije u duševnom životu čoveka.
Sa strahom od potisnutog dela sebe posada kosmičke stanice se različito bori - i premda nijedan nije za osudu, onaj koji ima glavni junak Kris Kelvin čini se najčovečnijim. On svoje stahove, snove i sećanja trpi, ne beži od njih, prepušta im se, greši. Sartorijus se s tim nosi sa hladnom racionalnošću, analizira, odbacuje. Snaut pak prosto ne otkriva svoje nemire, nasamo je s njima. Karakteristični nosioci tipičnih psiholoških mehanizama ponašanja uspešno ilustruju i taj aspekat. A tih aspekata je toliko da ih je sve nemoguće izdvojiti - čime Tarkovski i daje filmu zadivljujući pluralizam. 



 
Kakogod tumačili ovaj film, prilično je sigurno šta je opšte mesto - to je čovek, i to je duhovnost. Ista ona duhovnost na kojoj i sam Tarkovski gradi svoju umetnost. I naravno, estetiku, koja u ovom filmu još nije dobila svoj puni izraz, ali je zadiviljujuća u mnogim svojim elementima. Pojedinačne scene zaista fascinaraju - poput one snimljene u Tokiju, koja uz veštu manipulaciju sa ogledalima prikazuje čudesan grad budućnosti. Putevi kojem u noći jure brojna kola nalik su na krvne sudove, a to što struji je sam život. Prolaznost, večiti protok i ubrazanje koje nam donosi moderan svet, sve je to stalo u par sekundi filma. A sam film prilično traje, uglavnom zbog usporenih kadrova, tipičnih za Tarkovskog. Tu je na delu i njegovo razumevanje filma uopšte - gledati film treba da bude teško, kao što je teško snimati ga. A usporene scene, snimljene u njegovom karakterističnom maniru kao da se opiru tom velikom ubrzanju koje postiže savremeni svet, koji u celoj toj jurnjavi zapostavlja ono što je istinski vredno i lepo.

Autor: M

Нема коментара:

Постави коментар