Das war ein Vorspiel nur, dort, wo man Bücher
Verbrennt, verbrennt man auch am Ende Menschen. (Hajnrih Hajne, "Almansor")
Tu gde se spaljuju knjige na kraju se spaljuju i ljudi.
Spaljivanje (uništavanje) knjiga, kao simbol, sredstvo za političku moć, ideološko širenje ili prosto način kolektivnog zaborava, je pojava koja se u različitim kulturama tokom duge ljudske istorije nemali broj puta dešavala. Neretko vezan za totalitarne režime koji bi se na taj način obračunavali sa prošlošću ili idejama koje im iz nekog razloga nisu odgovarale, taj čin je često bio više od čina samog - bio je to odraz osnovnih stremljenja onih koji su ga zagovarali i sprovodili u delo, ali i nešto što je druge misli, posledično, uništavalo. Pisana reč, beležena od pojave prvih pisama, nelako je preživljavala istoriju - primera radi, biblioteka u Aleksandriji, najveća skupina znanja iz perioda Antike, bila je razorena u više navrata - isprva Cezarom, a kasnije i drugim osvajačima. Istorija uništene istorije velikih je razmera, što vremenskih, što prostornih - a sličnih je dimenzija ujedno i brojnost, kao i kvalitet pojedinih dela koji su sa ognjenim pečatom dobili (ili mogli da dobiju) zaborav. 451 Farenhajt, jezikom Reja Bredberija, progutao je mnoga umetnička i druga dela, kako u njegovoj čuvenoj antiutopijskoj knjizi, tako i u našoj stvarnosti.
