03.12.2014.

Džon Stjuart Mil - O slobodi (odabrano)



„Svakom čoveku je poslednji i najviši cilj da što više i skladnije razvije svoje snage u njihovoj ličnoj osobini, a uslovi kojima će to postići jesu: sloboda rada i raznolikost položaja.“

Ovim citatom Vilhelma Humbolta, Džon Stjuart Mil počinje jedno od svojih „najglasnijih“ dela, knjigu sa nazivom „O slobodi“. Interesantna je činjenica da je ovo delo preveo tadašnji knežević, Petar I Karađorđević. Nećemo puno govoriti o ovoj impresivnoj činjenici, kako bismo izbegli politička poređenja sa trenutnim stanjem, ali važno je istaći to da je ovo delo na tadašnjeg kneževića ostvarilo veliki uticaj, da bi, kada je postao kralj, Petar I na mesto apsolutizma uspostavio ustavnost i parlamentarizam, bivajući svestan važnosti uzgoja slobode i tolerancije i činjenice da se demokratija gradi na duži period, u vidu ukorenjene tradicije.

Osnovno načelo ovog dela glasi: „U društvu je svako odgovoran za svoje ponašanje samo utoliko ukoliko se to i drugih tiče. U onome što se njega samog tiče, svako je samostalan, pravno neograničen. Svako je sam svoj gospodar nad samim sobom, nad svojim telom i nad svojom dušom.“ Dakle, ovde je stvar jasna – granice društva, podrazumevajući pod istim i državu i svakodnevne ljude koji nas okružuju, treba da zadiru samo u one sfere našeg ponašanja koje se njih samih tiču. Ostalo je u isključivoj slobodi pojedinca i neprikosnoveno je pred bilo kakvim pokušajem pritiska. On veli da su „Mnogobrojni oni koji neko ponašanje, koje se njima ne dopada, smatraju ličnom uvredom baš kao što je to smatrao i onaj verski predvodnik koji je, kad su ga okrivljavali zbog toga što ne poštuje religozne osećaje drugih ljudi, odgovorio da držeći se svoje opake vere, oni vređaju njegove osećaje“. Kao što vidimo, ovo se itekako sukobljava sa osnovnim Milovim načelom, da su ovakvi stavovi lična stvar pojedinca, kao što je lična stvar pojedinca i neki materijalni predmet koji poseduje, te bilo kakvo oduzimanje prava na taj predmet predstavlja krađu koju prati krivična sankcija. Dakle, kakvi god stavovi pojedinca bili i kako god on neumesno i nerazumno živeo, njegovi bližnji ne smeju da mu smetaju u tome, ako on ne čini drugima štetu, jer svako je čuvar svog sopstvenog telesnog, duševnog i umnog zdravlja i, kako sam Mil kaže, čovečanstvo više dobija kad svakog pušta da živi kako mu je volja, nego kada svakog prisiljava da živi prema volji drugih. Međutim „Onaj ko je još uvek u takvom stanju da o njemu moraju drugi da se staraju, takvome je potrebna zaštita i protiv svoje radnje i protiv onoga što mu spolja preti.“ Kao što vidimo, Mil je ipak svestan stanja da su deca tabula rasa i da im je potrebno dati određenu osnovu. On na račun toga govori da je „Moralni zločin i prema zlosrećnom detetu i prema društvu – izroditi decu, a ne starati se za hranu, koja im nije nužna samo za telo, već i za dušu kojoj je potrebno vaspitanje ,i, ako roditelji ne ispune ovu dužnost, onda je država dužna da je ispuni o trošku roditelja.“ Međutim, on na ovo gleda kao na nužno zlo, jer se protivi bilo kakvom vaspitanju većeg broja dece prema određenom kalupu, jer bi svaka vlast težila da decu vaspita na način podoban za ostvarenje tiranije.

„Ali kad čovek stasa, tada je njegova ličnost u takvom stanju da ima pravo da tumači iskustvo i da se njime koristi po svojoj volji. Sama njegova ličnost mora da otkrije onaj deo poznatog iskustva koji doista priliči njenim okolnostima i njenom značaju“


O slobodi mišljenja i govora


Mil nam poručuje da je svaka promena koja ide u smeru u kome se ojačava društvo a slabi snaga pojedinca zlo samo po sebi, iako „neka od najplemenitijih i neka od najnižih čovekovih čuvstava tako snažno podupiru sklonost čoveka (bio on vladar ili građanin), da drugima nameće svoja pravila i navike kao pravilo života, i to tako da u tome ništa ne može da ga obuzda, osim to što nema snage.“

Mil se takođe zalaže za tutorstvo i protektorat nad „nedozrelim“ narodima. On kaže „Surovom iskonskom narodu najbolja je vlada sila, samo kad je njen cilj usavršavanje naroda i kad postignut cilj zaista i opravdava to sredstvo.“

Nezrelo društvo karakteristično je po represiji pluralizma u mišljenju, pa Mil čitav jedan deo knjige posvećuje nužnosti tolerancije i kritici sile u mnjenju, čak i kada je ta legitimna: „ Sila po sebi – prisvojena je. Ni najbolja vlada, kao ni najgora vlada, na nju nema nikakvo pravo. Sila isto toliko škodi, i još više škodi, kad se vrši sporazumno sa javnim mnjenjem, nego protiv njega. Kad bi svi ljudi bili jednog mnjenja, a samo jedan čovek protiv javnog mnjenja, tad celo čovečanstvo ne bi imalo više prava da tom jednom čoveku zapuši usta, nego što bi taj isti čovek, samo kad bi mogao, imao pravo da zapovedi celom čovečanstvu da ćuti.“ Dakle, Mil je svestan da je različitost mišljenja nužna za napredak, kao što je i u prirodi za evoluciju i opstanak jedne vrste nužna raznovrsnost njenih jedinki, kako po potrebi okolnosti selekcijom došlo do odabira one najpodesnije.

Međutim, iako je Mil, već kao aksiom, postavio slobodu mišljenja i govora, on tu ne staje, već „dozvoljava“ i slobodu napadanja na bilo čije mišljenje. On u prilog tome zbori: „Naša najpouzdanija mnjenja i postaju najpouzdanija upravo zbog toga što je svakom i uvek dozvoljeno da ih napšada. Ako se takvi izazivački napadi ne prihvate ili se pak prihvate a ne budu uspešni, tada smo doduše još daleko od toga da možemo sasvim da se pouzdamo u naša mnjenja, ali smo zato ipak učinili sve što u takvim prilikama može da se zahteva od ljudske pameti.“ On dalje o tome navodi: „Ispitajmo koliko vrede na to oslonjena uverenja kad o njihovoj istini ne može slobodno i otvoreno da se raspravlja. Ma kako nerado da onaj ko se čvrsto drži svog mnjenja dopušta da ono može da bude i pogrešno, ipak bi valjalo da pomisli da će se njegovo mnjenje, ma kako neistinito ono bilo, smatrati mrtvom dogmom a ne živom istinom, ako ne bude dozvoljeno da se ono što češće i bez ikakvog zazora pretresa iz temelja.“ Dakle, iako su elementi društvenog napretka (u svakom smislu) sloboda i pluralizam mišljenja, veoma je važno da postoji sloboda kritike bilo čijeg mišljenja, kao jedna od prednosti društvenog života i nešto što vodi usavršavanju mišljenja, ali samim tim i društva. Jer, uprkos slobodi, mnoga su mišljenja, iako neispravna, primamljiva na prvi pogled i sposobna da kada dobiju legitimitet, učine veliko zlo. Tim povodom, Mil kaže da je, u slučaju omasovljavanja patološkog mnjenja, „dovoljno da postoji neko ko je kadar da sve to kaže i opovrgne, i to tako da ne ostane neodobreno ništa što bi neuke moglo da zavede.“ Međutim, svest društva veoma sporo evoulira. Zaraženi raznim podelama i korumpirajući kulturne i religiozne obrasce koji su nam usađeni u detinjstvu, sami težimo da često budemo licemerni u mržnji određenih društvenih grupa, pritom u toj mržnji praveći jednake greške kao i sam objekat mržnje i time pokazujući jedino to koliko smo im zapravo slični. Mil ovo ilustruje uzimajući ophođenje negdašnjih fariseja prema Isusu za primer, grupe prema kojoj većina hrišćana gaji prezir. On zaključuje: „Sva je verovatnoća da ti ljudi nisu bili zli – bar ne gori no svi ljudi uopšte; štaviše, to su bili ljudi koji su više no u potpunosti delili religiozna, moralna i patriotska osećanja svog doba i svog naroda – baš ona vrsta ljudi koji uvek, pa i u naše vreme, po svoj prilici prožive ceo svoj vek nedužni i poštovani.“ Govoreći o postupcima svešteničkog glavara fariseja, on dalje navodi da bi verovatno i oni koji se danas njemu čude, isto tako uradili da su živeli u ono doba i da su se rodili kao Judejci. Dakle, poenta pisca svakako jeste zaključak da viši stepen spoznaje leži u apstrakciji ovakvih odnosa. Isto kao što su fariseji gajili prezir prema Isusu, tako to čine i hrišćani, samo sa promenjenim objektom prezira, bivajući ubeđeni u činjenicu da su u pravu, kao što opet, stoji i za fariseje. Svakako, valja napomenuti da ovo važi za mnjenje u narodu i da se ovde, kao i svugde, treba kloniti generalizacije.

Kao zaključak ovog odeljka, valja napomenuti Milov stav  da sloboda govora i debate treba da postane misija svakog čoveka. On navodi: „Izjaviti svetu ono što se tiče njegovog dobra, za koje on pre toga nije znao; dokazati mu da je bio u zabludi u pogledu nekog zemaljskog i religioznog pitanja – to znači ukazati svojim bližnjima na zaista najvažniju od svih usluga“. I uistinu, kao što ćemo od prirode izvući najbolje onda kada spoznaju o njoj približimo što više objketivnoj spoznaji, čime ćemo pravilno kanalisati otkrivene prirodne zakone u sopstvenu korist, tako ćemo promeniti i nas same u najboljem smeru, onda kada prikupimo što veći broj „objektivnih“ informacija, jer kao što sam Isus kaže veoma se lako može zadesiti da „u tuđem oku vidimo trn, ali ne i brvno u svom“. Pritom, Mil tome dodaje da odlaganje izricanja mnjenja jeste nešto najpametnije što možemo učiniti. Svakako da je važno da pre „spoljašnjeg pretresanja“, mišljenje prođe i ono unutrašnje, čime dobijamo kvalitetan izražaj sopstvene ličnosti i uma.


O suštini i strukturi stranaka jednog političkog sistema


Iako za raznolikost na svim drugim poljima, Mil je svestan loših strana obimne birokratije, te na tom polju, kao i na polju političkih stranaka, nastrojen je minimalistički. On veli:„U politici je priznato da je za zdravo stanje političkog života podjednako nužno da u njemu postoji jedna stranka reda ili stabilnosti i jedna naprednjačka stranka, stranka reforme, i to sve dotle dok jedna od stranaka toiko ne proširi svoj vidokrug da istovremeno može da bude i stranka reda i napretka, dok ne sazna šta treba da održi, a šta da odobri.“ Dakle, u nesavršenim političkim strankama, kakve su one danas, dovoljne su dve opcije – jedna reformatorska, i druga stabilizatorska, u zavisnosti od toga u kom delu ciklusa se društvo nalazi trenutno. Međutim, kako društvo bude napredovalo dalje, do trenutka gde kada se princip slobode toliko bude ukorenio u svest ljudi da zloupotreba bude teško zamisliva, jedna jedina stranka u političkom životu postaće optimalna.


O nužnosti slobode izbora i ličnog usavršavanja


„Samo onda kad sam za sebe bira, čovek izoštrava svoje shvatanje, svoje rasuđivanje, svoju moć razlikovanja, svoju duševnu vrednost i svoje moralne sklonosti. Onaj ko nešto čini samo zbog toga što je to običaj, taj nema izbor i ne može ni da razlikuje ni da želi ono što je dobro. Duhovna i moralna snaga se, kao i telesna, usavršava vežbanjem. Međutim, čoveku koji prepušta da mu drugi ljudi ili njegova okolina propisuju kako da živi, nisu potrebne druge sposobnosti do podražavanje. Čovek koji sam odlučuje o tome kako treba da živi, služi se pritom svim svojim sposobnostima.“ Dakle, ljudi trebaju napredovati svako prema svojoj prirodi. Jer samo kada pratimo svoj unutrašnji poziv, tu su i inspiracija i motivacija i sreća. Mil u ovom principu, koji je jedan od osnovnih principa slobode, nalazi osnov društvenog i kulturnog napretka. Međutim, autor je svestan da je stvarno stanje daleko od poželjnog i da se društvo zapravo sastoji od većine prosečnih. On o njima veli: „Ljudi uopšte, nisu samo osrednje pameti, već i osrednjih naklonosti; njihov ukus, njihove želje nisu toliko snažne da ih nagone na nešto izuzetno, pa oni stoga i ne mogu da shvate izuzetno darovite ljude, već ih stavljaju u isti red sa neumerenim i besprimerenim ljudima koje oni preziru“. Dakle, odlika prosečnih ljudi jeste njihova nesposobnost da pojme zanesenost genijalaca, pa time ovi bivaju negativno etiketirani. Naime, oni genijalne ljude navode i teraju ih da se „uproseče“ i žale se na njihovu usijanost. Međutim, kako Mil kaže „to je kao kada bi se neko žalio na to što Nijagara ne mili poput nekog holandskog vodovoda.“

U daljem tekstu, nailazimo na stav da nedostatak ličnog života među pojedincima jednog društva zapravo predstavlja uzrok stagnacije dotične zajednice. Autor navodi: „Svaki narod može neko vreme da napreduje, a zatim da zastane. Kada će da zastane? Tada kad u njemu izumre lični život. Ako među evropske narode i stigne neka promena, ona baš i ne mora da dođe u takvom vidu.“ On govoreći ovo, potom, kritikuje kinesku politiku običaja, govoreći da su zastali već hiljadu godima, a „ako im je određeno da se poboljšaju, stranci će ih poboljšati.“ Dalje sledi analiza štetnosti dominacije običaja nad ličnim životom na bliskom istoku, čime se baca nemala senka na ideologiju kolektivizma zastupanog od strane dotičnih naroda. Kao što smo već izneli, raznolikost i pluralizam jesu jedni od osnovnih uslova za napredak društva i uspešno savladavanje problema pred kojima se ono nađe, a kako Mil upozorava: „Ljudi brzo, odmah čim im raznolikost nije duže vreme pred očima, postaju nesposobni da je shvate.“



Zaključak


„O Slobodi“ Džona Stjuarta Mila jeste jedno od epohalnih filozofskih dela uopšte, delo koje je ostvarilo nemerljivo veliki uticaj na gotovo svaku društvenu nauku, među kojima su i pravo i ekonomija. Odgovornost pojedinca samo za one sopstvene postupke koji štete drugima suštinski je element društvene opasnosti, uzroka inkriminacije određenih ponašanja, onih ponašanja za koja je, kako i sam Mil kaže, nužna reakcija države. U ekonomiji, ovo delo dominira kao „svetionik“ tokom 19. veka, u svojstvu naslednika Smitovog „Bogatstva naroda“ a kao prethodnik Maršalovih principa, i tržišni principi, analitički potkrepljeni u ovom delu, sačinjavaće suštinu kasnijih tržišnih privreda. Međutim, uopšte, za ovo delo možemo reći da je jedno zaveštanje slobodi, jedno metanačelo koje, mada nam ne ostavlja tačan plan slobodnog delanja (upravo jer bi to predstavljalo contradictio in adjecto), do znanja nam stavlja da je upravo sloboda osnov svakog čovekovog napretka, a da ostalo svako treba da gradi prema sopstvenom nahođenju.

Autor: L

Нема коментара:

Постави коментар