Zaboravljen i danas malo poznat; kvaltitetan, ali nedovoljno opažen, Konstantin Lopušanski je jedan od onih značajnih kinematografskih majstora čija (filmska) reč ne dopire dovoljno daleko, iako je, u duhovno-esetetskom smislu, još kako dalekosežna. Saradnja sa Tarkovskim u pravljenju "Stalkera", nesumnjivo je uticala na njega - neki ga smatraju postapokaliptičnim Tarkovskim, a neki ga doživljaju prosto kao (manje ubedljivog) nastavljača Andrejevih misli, ali je i pored toga Lopušanski neponovljiv i autentičan. Istina, u njegovim radovima se primećuje udeo onoga što je Tarkovskog krasilo, ali izraz je ipak drugačiji, bitno različit! Kao predmet uporedne analize, primer sličnosti, ali i nepoklapanja, može poslužiti 1986. godina, kada je Tarkovski snimio svoj poslednji dugometražni film, a Lopušanski prvi, oba, u praktičnom smislu, građena oko slične apokaliptične tematike.
"Pisma mrtvog čoveka", Konstantinov glavni filmski početak sa kojim je ujedno stekao začetke buduće slave (ipak, manje od one kakvu zaslužuje njegova umetnost), nastao je u doba kada je Hladan rat još bio aktuelan, svet je strahovao od mogućeg nuklearnog sukoba, a umetnik je bio pozvan da opomene, da osvesti čovečanstvo. Najzad, to je bila i godina strašne katastrofe u Černobilju, zbog čega je ovaj film imao posebno snažan istorijski kontekst u svojoj razradi scenarija nuklearne zime. Pesmističan, snimljen u specifičnoj "prljavoj" boji, sigurno se može smatrati jednim od najuspešnijih pokušaja predstavljanja apokalipse u umetnosti uopšte.
"Pojavila se velika disharmonija, disbalans, između materijalnog i duhovnog razvitka. Nešto nije ispravno u našoj kulturi, tačnije, u našoj civilizaciji. Nešto u korenu nije ispravno". Ovo razmišljanje, izrečeno od strane Tarkovskog u "Žrtvovanju" (ali i par godina ranije u jednom govoru), otprilke ilustruje i suštinu Konstantinovog filma. On naglašava taj veliki jaz između dva zasebna razvoja, ogromnu neusklađenost u željama čoveka, koji je, u stalnoj opijenosti progresom usput zaboravio glavne vrednosti.
"Vreme je da najzad priznamo kako je sva istorija čovečanstva priča o trajnom samouništenju žive materije, koja je sticajem okolnosti dobila jedinstvenu sposobnost mišljenja, i koja nije znala šta će sa tom sposobnošću. I nije našla bolju primenu, nego u stvaranju najefektivnijih sredstava za totalno samouništenje!"
Tarkovski u "Žrtvovanju" dopušta da delo jednog čoveka spasi svet - nuklearna apokalipsa je predstavljena sa svega par kratkih kadrova. Istina, ambijent sličan Bergmanovskom sve vreme je zastrašujuć i hladan, "tih". Ipak, Lopušanski ide dalje, i u ambijentu i u osećanjima, ali i u razvoju situacije - Tarkovski, čini se, ima mnogo više nade, ostavlja prostor čovečanstvu da izađe sa stranputice, i to, prvenstveno (neočekivanim!) delom jednog čoveka. Tarkovski više opominje, Lopušanski, u navratima, potpuno gubi nadu, kao i njegovi junaci koji na sebi trpe potpuni krah sveta. Ipak, u trenucima kada se ta nada vraća, Konstantin je još glasniji, još ubedljiviji, odjekuje odlučnošću, i prvobitni defetizam preokreće u neku vrstu toplog saosećanja.
"Izložiću pred vama reč u odbranu čovečanstva kao biološke vrste. To je bila tragična vrsta. Moguće, osuđena od samog početka. Naša fatalna suština sastojala se u tome da smo želeli da skočimo iznad svojih glava. Da budemo bolji nego što je to isprva htela priroda. Mi smo u sebi pronalazili snage za empatiju, iako se to ne uklapa u zakone preživljavanja. Uspeli smo da osetimo sopstveno dostojanstvo, iako je ono stalno bilo gaženo, da stvaramo umetnička dela, spoznajući njihovu beskorisnost i prolaznost. (...) Ali, čovek je nastavljao da voli, i to je stvorilo umetnost, umetnost koja je ovekovečila našu nadzemaljsku nostalgiju za idealima, naše beskonačno očajanje i naš svemirski krik užasa! (...) Ovde je, u ovim zidovima, izrečeno mnogo loših reči o čovečanstvu, punih mržnji i podsmeha. Ali ja danas u njega neću baciti kamen, ja ću reći: Ja sam voleo čovečanstvo".
Mimo istorijski okolnosti tu je i nešto bezvremensko - apokalipsa je opravdana tadašnjim stanjem društva, ali se može tretirati i kao zasebni fenomen, kao simbolički motiv opšteg stanja, opšteg propadanja. Može se desiti bilo kad i nastati iz bilo čega, prosto, kao posledica svega što čovek (ne) radi, iz posrnuća duha, stremljenja moći, neodgovornosti. Krah duhovnog, na kojeg ukazuje i Tarkovski, u kalup svoje umetnosti smešta i Lopušanski, pokušavajući da svet vrati sa stranputice tako što mu predstavi krajnju destinaciju.
Нема коментара:
Постави коментар