Moderan svet vrti se oko profita, a stvarnost pokazuje da umetnost koja donosi profit najčešće nije prava - popularna kultura, s retkim izuzecima, svodljiva je na varijacije kiča i ponavljanje izlizanih šablona, u čijoj se jasnoj banalnosti gubi ono što je umetnička vrednost u stvari. Komercijalni filmovi tako postaju lošom maštarijom, premda zabavnom mnogima, dok zabava kao potreba i jedina svrha guta umetničko u filmu. Naravno, izuzeci postoje, a neki od tih izuzetaka su čak i popularni. Jedan od njih, istina malo shvaćen i cenjen daleko manje nego što zaslužuje, jeste Andrej Tarkovski. Iako je za sebe rekao da je čitav život morao da pravi kompromise - u filmskom stvaralaštvu je bio istinski dosledan svom idealu, sjedinjujući najdublje životne istine u nesvakidašnji doživljaj oko kojeg je krojio svoje fiktivne svetove.
Prema rečima velikog genija švedske kinematografije Ingmara Bergmana, Tarkovski je u svojim filmovima mirno šetao onim sobama na čija je vrata on, Bergman, samo kucao. Izvesne sličnosti između dva stvaraoca su naravno neosporne - opšta težnja ka nekoj vrsti lične duhovnosti, stalna zapitanost, kreativna skepsa, potezanje esencijalnih pitanja, mudri dijalozi i još mnogo toga što bi se moglo nazvati zajedničkim imeniteljima. Ipak, konstatacija Bergmana definitivno nije lažna skromnost - Tarkovski je svojim filmskim jezikom prosto dominirao zbog nesvakidašnjeg estetizma filozofskog izraza. Iz političkih i sličnih razloga, za života je čak nešto više bio priznat od zapada nego u svojoj domovini. A tu domovinu je voleo još kako - toliko da joj je posvetio jedan film, čuvenu "Nostalgiju".
Tarkovski nije snimao puno filmova, ali one koje je uspeo da stvori (svega 7) prosto su izvanredni - predstavljaju jedinstven obrazac širine mogućnosti koju filmska umetnost daje - mogućnosti koje možda još nijedan režiser nije koristio na toliko brilijantan način. Da su stvari zaista takve, svedoči i činjenica da je Tarkovskog moguće ceniti iz mnogo razloga - načina na koji je gradio svoju estetiku, neprestane težnje ka duhovnom uzdizanju, umetnički uobličenog koncepta filozofskog, jedinstvene sporosti kadrova, i mnogih drugih pokazatelja autentičnog kvaliteta. Umetnost je za Tarkovskog bila stvar fundamentalnog značaja, način života, i, najzad, njegova žrtva čovečanstvu.
Baš u "Žrtvovanju", Tarkovski nam prikazuje kako jedan mali paradoksalan čin može promeniti i spasiti svet. Čini se da se baš spašavanjem sveta, na svoj duboko umetnički način i bavio Tarkovski. Između ostalog, u maniru i više nego poznate rečenice Dostojevskog o lepoti - lepoti kojom je u pojedinim scenama prevazilazio sve granice. Ali, pored toga (a možda i pre svega!) načinom na koji svetu predstavljao značaj duhovnosti. U "Žrtvovanju", ali i u par drugih prilika, Tarkovski je poručivao da se duhovni i materijalni progres čoveka ne poklapaju - da je to razlog disharmonije koja opasno narušava poredak sveta. Sveta kojeg je voleo na neki svoj, umetnički način, iako je za isti rekao da to nije mesto gde bi čovek mogao biti srećan. Pritom, osporavajući sa jedne strane kao pojedinac sam koncept sreće, u svom "Stalkeru" je upravo sreći (tačnije, žeđi za njom) posvetio nemalu pažnju. Ipak, čini se da se junaci nisu bez razloga neispunjeni vratili iz mističnih prostranstava Zone. I premda je Zona bila tu radi eksapizma (a za samog Tarkovskog je umetnost bila Zona), Tarkovski je nesavršenost sveta umeo i ceniti, što je pokazao, primera radi u "Rubljovu". Kako je kasnije i sam objasnio - umetnost je moguća baš zato što je svet nesavršen!
Iz te mogućnosti, Tarkovski je iscedio je više nego puno, po uzoru na oca koji je bio poznati ruski pesnik (jedan od najvećih svog vremena). Ističući uticaj detinjstva na njega kao umetnika kasnije, Tarkovski nije krio da mu je jako nedostajao otac u tom uzrastu, i da je te godine (kada je Drugi svetski rat trajao) provodio u iščekivanju dve stvari - kraja ratnih košmara i povratka oca. Sa jedne strane, upravo slike ratnog detinjstva poslužile su mu za "Ivanovo detinjstvo", a sa druge je odnos sa ocem (kao i celo Andrejevo detinjstvo) opsežno predstavljen u "Ogledalu". Detinjstvo se u velikoj meri odrazilo u njegovoj kasnijoj umetnosti (što ni sam nije krio), a autobiografski elementi iz kasnijeg života iscrtali su se u "Nostalgiji" i "Žrtovovanju". Sve to je razumljivo ako se zna odnos kakav je Tarkovski imao prema svom stvaralaštvu, a koji bio izuzetno iskren i ličan. I sam je kasnije rekao - nije mogao da bude, poput nekih drugih stvaralaca, jedan po pitanju filma, a drugi po pitanju svega ostalog. Sve što je stvarao bilo je odrazom onoga što je on bio - i stoga je njegovo stvaralaštvo neka vrsta filmskog autoportreta unutrašnjeg sebe, umetničkog "ja".
"Ivanovo detinjstvo" je na autentičan način prikazalo ratne strahote koje preživljava (sa tužnim krajem) jedan dečak. Iako u filmu nije prikazan nijedan kadar ratnih borbi, jasno je predstavljen sav apsurd i tragičnost rata. Proživeši i sam teške godine ratovanja, Tarkovski se u svom filmu nada da je to i poslednji veliki svetski sukob, te da čovečanstvo neće slične stvari ponavljati i u budućnosti. Ivan, dečak-izviđač koji aktivno sudeluje u odbrani svoje zemlje, doveden do stanja da više nema šta da izgubi, samo je jedan od prestavnika generacije koja nije dobila pravo na srećno detinjstvo. Tako je Tarkovski svojim filmom ovekovečio patnju mladog naraštaja onog doba kojem je i sam pripadao.
Po pitanju kvaliteta filmskog izraza kakav je imao u kasnijim delima, u "Ivanovom detinjstvu" Tarkovski još nije sasvim izgradio svoj stil. I tu su postojale naznake, istina, još uvek ne u punom sjaju, ali, kako je Tarkovski sam rekao, "Ivanovo detinjstvo" je bila stvar iz koje je učio, i koja mu je pomogla da shvati koliko daleko može da ide vešto upotebljen filmski izraz. Nakon toga usledio je film "Andrej Rubljov", fanstastična slika sa izuzetno razrađenim idejama duhovnosti, predstavljenim kroz priču o poznatom ruskom ikonopiscu. Objašnjavajući film, Tarkovski je istakao dva za njega važna značenja: prvo - nesavršenost sveta omogućava postojanje umetnosti, drugo - čovek do saznanja mora dolaziti sam, a ne tuđim iskustvom. Tako Tarkovski svog junaka na kraju vraća na isto saznanje koje mu je servirano na početku, ali ovoga puta je on sam došao do istog. Ne možemo učiti od drugih, smatra Tarkovski, moramo grešiti i na osnovu toga iskustvo sticati sami. Ne postoji način da preuzmemo nečiju već gotovu mudrost - moramo je steći samostalno. Prva teza je takođe prilično jasna, i objašnjava samu srž umetničkog stvaranja. Umetnost se stvara zbog nesavršenosti ovozemaljskih stvari, zbog nemogućnosti da se čovek kao pojedinac pomiri s tim da one moraju biti takve, i ta osnovna protivrečnost upravo omogućava pretakanje ljudske nelagodnosti u uzvišeno savršenstvo umetničkog.
Sledeći film koji Tarkovski snima je njegova kosmička nostalgija za Zemljom - "Solaris". U doba dok nauka cveta i obećava osvajanje kosmosa, Tarkovski ide u suprotnom smeru od onih koji sanjare o mogućnosti da je napuste - Tarkovskom se čini da je Zemlja jedina prava domovina za čoveka, nešto poput otadžbine kao države. Tarkovski se vezuje za Zemlju, i najavljuje onu tezu koju će u kasnijim filmovima još jasnije istaći - disharmonija duhovnog i materijalnog razvitka celokupnog čovečanstva opasno raste! Kao da sav tehnički progres i novotarije koje donosi toliko brz razvitak duhovno sazrevanje ne može da prati... Uz sve to, "Solaris" je i izvrsna priča o čovekovom podsvesnom, dakle, neka vrsta psihološke studije. Najzad, ovaj film potpuno je atipičan za žanr kojem pripada da kada bi se izbacila suvišna tehnika svojstvena za žanr fantastike, ovo možda i ne bi bila fantastika. U nekom smislu je realističnost slike čak ključna stvar, jer, kako Tarkovski kaže, njega je mogućnosti da snimi ekranizaciju Lemovog romana najviše privukla ostvarljivost čitave priče. "Solaris", u tim godinama najavljivan kao odgovor na Kjubrikovu "Odiseju u svemiru 2001", time daje autentičan utisak o vremenu ubrzanog progresa ka razotkrivanju kosmičkih tajni.
Kasnije je Tarkovski rekao kako nije sasvim zadovoljan "Solarisom", i kako bi sve suvišne tehničke detalje rado izbacio. Ipak, u žanru fantastike se dobro snašao, adaptirao se na isti, i čak poželeo da snimi još jedan takav film - "Stalker" (u međuvremenu je snimio "Ogledalo"). Ovaj, možda i najpoznatiji film Tarkovskog, nije isprva bio zamišljen ovakvim kakvim ga danas znamo. Nakon niza raznih događaja, ideja "Stalkera" je potpuno promenjena i time je "Stalker" postao pre svega filozofski film. Naravno, i u njemu postoje izmaštani elementi - glavni motiv filma, čuvena Zona. Ipak, Zona je samo koncept, neka vrsta metafore. Zona pruža utočište, Zona ispunjava želje, ali i razočarava - jer ispunjava prave želje. Čovek ne zna šta u stvari želi, a epizoda sa učiteljem Stalkera nas uči da bi se od nekih svojih istinskih želja čovek i uplašio, razočarao u sebe. Stalker kroz uloge Pisca i Profesora (namerno ubačenih u film bez imena) pravi paralelu između dva doživljaja sveta, i njihovi izvrsni dijalozi, uz povremeno uključivanje Stalkera, dodatno upotpunjuju filozofski deo. Atmosferičnost je tek vrhunska, i čini se da je Tarkovski kod ovog filma već potpuno usavršio svoj filmski estetizam - spori kadrovi, pojedinačne scene neobične lepote i još mnogo toga što se prepoznaje kao tipično za zrelog Tarkovskog.
"Ogledalo" је pretežno аutobiografski film Andreja Tarkovskog. U zapletenoj fabuli se jasno razaznaju pojedinačni momenti koji definitivno obrađuju događaje iz njegovog života. Takva je, primera radi, scena sa ocem i majkom, gde dečak treba da izabere s kim od njih želi da živi. Takav izbor je u ranom detinjstvu morao doneti i sam Tarkovski, pri čemu se, kao i filmu, odlučio da živi s majkom. Ipak, oca je cenio i u mnogome mu je podražavao, pre svega, u nastojanju samoekspresije putem umetnosti. Da je Arkadij (otac Andreja) odigrao nemalu ulogu u njegovom životu svedoči i prožetost "Ogledala" vešto odabranim stihovima Andrejevog oca. Kasnije je jednu od njegovih pesama iskoristio i u "Stalkeru", i to pesmu u kojoj Arkadij opisuje nemogućnost ljudske sreće. Vrlo moguće da je upravo to jedan od važnih zaključaka koje treba da da "Stalker" - da čovek ne može biti srećan ni u Zoni ni van nje, ni sa ni bez eskapizma.
Poslednja dva filma Tarkovski snima van Rusije, odnosno tadašnjeg SSSR-a. Prvi od ta dva, "Nostalgija", prikazuje autorovu vezanost za otadžbinu i nostalgiju koju oseća za njom kada se nađe u tuđini. Usput, Tarkovski se preko junaka kojeg predstavlja kao ludog obraća celom čovečanstvu - čovečanstvu koje je sve više okrenuto ka materijalnim stvarima. Ispunjujući sa jedne strane svoj patriotski dug prema Rusiji, a sa druge svoj umetnički dug svetu, Tarkovski u finalnim kadrovima "Nostalgije" postiže nešto što je možda vrhunac celog njegovog stvaralaštva. Scene sa samospaljivanjem ludaka uz zvuke Devete Betovenove simfonije nakon potresnog govora, i Diogensko spašavanje sveta u višeminutnom prolasku s svećom kroz bazen, sjedinjuju filozofsko i umetničko u neku vrstu besprostorne i bezvremenske uzvišnenosti.
Na neobičnu žrtvu prisutnu u finalnim scenama "Nostalgije" nastavlja se i poslednji film Tarkovskog - "Žrtvovanje". Sa još apsurdnijom žrtvom, glavni junak ovog filma spašava svet od nuklearne katastrofe. Moguća interpetacija takvog motiva prisutnog u najzrelijem delu stvaralštva Tarkovskog jeste činjenica da svetu možemo doprineti na mnogo načina, i da svako treba da nađe svoj, jedinstven put, ma koliko paradoksalno i nepotrebno on delovao sa strane. Kao što je i sam Tarkovski našao svoj - filmsku umetnost. Nezavisno od ovog subjektivnog zapažanja, evidentna je zabrinutost Tarkovskog oko sudbine čovečanstva, i čini se da je "Žrtovovanje" neka vrsta opomene, razrada one iste poruke koju u "Nostalgiji" šalje u govoru glavnog junaka. Čovečanstvo je naišlo na stranputicu, a razlog tome je već toliko puta pominjana neusklađenost duhovnog i materijalnog razvoja. Da bismo to prevazišli moramo se potruditi, i moramo biti uprorni. Zalivati drvo svaki dan, raditi nešto, bilo šta, svakog dana u isto vreme, sa bekrajnom, nepokolebljivom istrajnošću, i svet će se promeniti, poručuje nam Tarkovski.
Naravno, "Žrtovovanje" se može interpretirati na mnogo načina, i ovo je samo jedan. Glavna poruka se može vezati za istorijske okolnosti Hladnog rata, glavni deo priče o žrtovovanju može da se izokrene u priču o ludilu, a akcenat se lako može staviti i na religiozno. Tarkovski je i sam bio svestan te višeznačnosti, i čak je rekao da je namerna. Tako se u filmu svi mogu pronaći na svoj način, i, možda, pokupiti i neka od skrivenih, ali ključnih značenja koje je autor ubacio. Svet koji bi više razumeo i cenio Tarkovskog sigurno bi bio bolji. Njegova poruka kao umetnika čovečanstvu ticala se upravo poziva na umetnost. Poziva na duhovno. Poziva da se teži višim stvarima. U tom nastojanju sam je uspeo, dotakavši svojim filmskim izrazom najdublje istine sveta. Na nama je da ih otkrijemo - naravno, svojim putem.
Autor: M
"Ivanovo detinjstvo" je na autentičan način prikazalo ratne strahote koje preživljava (sa tužnim krajem) jedan dečak. Iako u filmu nije prikazan nijedan kadar ratnih borbi, jasno je predstavljen sav apsurd i tragičnost rata. Proživeši i sam teške godine ratovanja, Tarkovski se u svom filmu nada da je to i poslednji veliki svetski sukob, te da čovečanstvo neće slične stvari ponavljati i u budućnosti. Ivan, dečak-izviđač koji aktivno sudeluje u odbrani svoje zemlje, doveden do stanja da više nema šta da izgubi, samo je jedan od prestavnika generacije koja nije dobila pravo na srećno detinjstvo. Tako je Tarkovski svojim filmom ovekovečio patnju mladog naraštaja onog doba kojem je i sam pripadao.
Po pitanju kvaliteta filmskog izraza kakav je imao u kasnijim delima, u "Ivanovom detinjstvu" Tarkovski još nije sasvim izgradio svoj stil. I tu su postojale naznake, istina, još uvek ne u punom sjaju, ali, kako je Tarkovski sam rekao, "Ivanovo detinjstvo" je bila stvar iz koje je učio, i koja mu je pomogla da shvati koliko daleko može da ide vešto upotebljen filmski izraz. Nakon toga usledio je film "Andrej Rubljov", fanstastična slika sa izuzetno razrađenim idejama duhovnosti, predstavljenim kroz priču o poznatom ruskom ikonopiscu. Objašnjavajući film, Tarkovski je istakao dva za njega važna značenja: prvo - nesavršenost sveta omogućava postojanje umetnosti, drugo - čovek do saznanja mora dolaziti sam, a ne tuđim iskustvom. Tako Tarkovski svog junaka na kraju vraća na isto saznanje koje mu je servirano na početku, ali ovoga puta je on sam došao do istog. Ne možemo učiti od drugih, smatra Tarkovski, moramo grešiti i na osnovu toga iskustvo sticati sami. Ne postoji način da preuzmemo nečiju već gotovu mudrost - moramo je steći samostalno. Prva teza je takođe prilično jasna, i objašnjava samu srž umetničkog stvaranja. Umetnost se stvara zbog nesavršenosti ovozemaljskih stvari, zbog nemogućnosti da se čovek kao pojedinac pomiri s tim da one moraju biti takve, i ta osnovna protivrečnost upravo omogućava pretakanje ljudske nelagodnosti u uzvišeno savršenstvo umetničkog.
Sledeći film koji Tarkovski snima je njegova kosmička nostalgija za Zemljom - "Solaris". U doba dok nauka cveta i obećava osvajanje kosmosa, Tarkovski ide u suprotnom smeru od onih koji sanjare o mogućnosti da je napuste - Tarkovskom se čini da je Zemlja jedina prava domovina za čoveka, nešto poput otadžbine kao države. Tarkovski se vezuje za Zemlju, i najavljuje onu tezu koju će u kasnijim filmovima još jasnije istaći - disharmonija duhovnog i materijalnog razvitka celokupnog čovečanstva opasno raste! Kao da sav tehnički progres i novotarije koje donosi toliko brz razvitak duhovno sazrevanje ne može da prati... Uz sve to, "Solaris" je i izvrsna priča o čovekovom podsvesnom, dakle, neka vrsta psihološke studije. Najzad, ovaj film potpuno je atipičan za žanr kojem pripada da kada bi se izbacila suvišna tehnika svojstvena za žanr fantastike, ovo možda i ne bi bila fantastika. U nekom smislu je realističnost slike čak ključna stvar, jer, kako Tarkovski kaže, njega je mogućnosti da snimi ekranizaciju Lemovog romana najviše privukla ostvarljivost čitave priče. "Solaris", u tim godinama najavljivan kao odgovor na Kjubrikovu "Odiseju u svemiru 2001", time daje autentičan utisak o vremenu ubrzanog progresa ka razotkrivanju kosmičkih tajni.
Kasnije je Tarkovski rekao kako nije sasvim zadovoljan "Solarisom", i kako bi sve suvišne tehničke detalje rado izbacio. Ipak, u žanru fantastike se dobro snašao, adaptirao se na isti, i čak poželeo da snimi još jedan takav film - "Stalker" (u međuvremenu je snimio "Ogledalo"). Ovaj, možda i najpoznatiji film Tarkovskog, nije isprva bio zamišljen ovakvim kakvim ga danas znamo. Nakon niza raznih događaja, ideja "Stalkera" je potpuno promenjena i time je "Stalker" postao pre svega filozofski film. Naravno, i u njemu postoje izmaštani elementi - glavni motiv filma, čuvena Zona. Ipak, Zona je samo koncept, neka vrsta metafore. Zona pruža utočište, Zona ispunjava želje, ali i razočarava - jer ispunjava prave želje. Čovek ne zna šta u stvari želi, a epizoda sa učiteljem Stalkera nas uči da bi se od nekih svojih istinskih želja čovek i uplašio, razočarao u sebe. Stalker kroz uloge Pisca i Profesora (namerno ubačenih u film bez imena) pravi paralelu između dva doživljaja sveta, i njihovi izvrsni dijalozi, uz povremeno uključivanje Stalkera, dodatno upotpunjuju filozofski deo. Atmosferičnost je tek vrhunska, i čini se da je Tarkovski kod ovog filma već potpuno usavršio svoj filmski estetizam - spori kadrovi, pojedinačne scene neobične lepote i još mnogo toga što se prepoznaje kao tipično za zrelog Tarkovskog.
"Ogledalo" је pretežno аutobiografski film Andreja Tarkovskog. U zapletenoj fabuli se jasno razaznaju pojedinačni momenti koji definitivno obrađuju događaje iz njegovog života. Takva je, primera radi, scena sa ocem i majkom, gde dečak treba da izabere s kim od njih želi da živi. Takav izbor je u ranom detinjstvu morao doneti i sam Tarkovski, pri čemu se, kao i filmu, odlučio da živi s majkom. Ipak, oca je cenio i u mnogome mu je podražavao, pre svega, u nastojanju samoekspresije putem umetnosti. Da je Arkadij (otac Andreja) odigrao nemalu ulogu u njegovom životu svedoči i prožetost "Ogledala" vešto odabranim stihovima Andrejevog oca. Kasnije je jednu od njegovih pesama iskoristio i u "Stalkeru", i to pesmu u kojoj Arkadij opisuje nemogućnost ljudske sreće. Vrlo moguće da je upravo to jedan od važnih zaključaka koje treba da da "Stalker" - da čovek ne može biti srećan ni u Zoni ni van nje, ni sa ni bez eskapizma.
Poslednja dva filma Tarkovski snima van Rusije, odnosno tadašnjeg SSSR-a. Prvi od ta dva, "Nostalgija", prikazuje autorovu vezanost za otadžbinu i nostalgiju koju oseća za njom kada se nađe u tuđini. Usput, Tarkovski se preko junaka kojeg predstavlja kao ludog obraća celom čovečanstvu - čovečanstvu koje je sve više okrenuto ka materijalnim stvarima. Ispunjujući sa jedne strane svoj patriotski dug prema Rusiji, a sa druge svoj umetnički dug svetu, Tarkovski u finalnim kadrovima "Nostalgije" postiže nešto što je možda vrhunac celog njegovog stvaralaštva. Scene sa samospaljivanjem ludaka uz zvuke Devete Betovenove simfonije nakon potresnog govora, i Diogensko spašavanje sveta u višeminutnom prolasku s svećom kroz bazen, sjedinjuju filozofsko i umetničko u neku vrstu besprostorne i bezvremenske uzvišnenosti.
Na neobičnu žrtvu prisutnu u finalnim scenama "Nostalgije" nastavlja se i poslednji film Tarkovskog - "Žrtvovanje". Sa još apsurdnijom žrtvom, glavni junak ovog filma spašava svet od nuklearne katastrofe. Moguća interpetacija takvog motiva prisutnog u najzrelijem delu stvaralštva Tarkovskog jeste činjenica da svetu možemo doprineti na mnogo načina, i da svako treba da nađe svoj, jedinstven put, ma koliko paradoksalno i nepotrebno on delovao sa strane. Kao što je i sam Tarkovski našao svoj - filmsku umetnost. Nezavisno od ovog subjektivnog zapažanja, evidentna je zabrinutost Tarkovskog oko sudbine čovečanstva, i čini se da je "Žrtovovanje" neka vrsta opomene, razrada one iste poruke koju u "Nostalgiji" šalje u govoru glavnog junaka. Čovečanstvo je naišlo na stranputicu, a razlog tome je već toliko puta pominjana neusklađenost duhovnog i materijalnog razvoja. Da bismo to prevazišli moramo se potruditi, i moramo biti uprorni. Zalivati drvo svaki dan, raditi nešto, bilo šta, svakog dana u isto vreme, sa bekrajnom, nepokolebljivom istrajnošću, i svet će se promeniti, poručuje nam Tarkovski.
Naravno, "Žrtovovanje" se može interpretirati na mnogo načina, i ovo je samo jedan. Glavna poruka se može vezati za istorijske okolnosti Hladnog rata, glavni deo priče o žrtovovanju može da se izokrene u priču o ludilu, a akcenat se lako može staviti i na religiozno. Tarkovski je i sam bio svestan te višeznačnosti, i čak je rekao da je namerna. Tako se u filmu svi mogu pronaći na svoj način, i, možda, pokupiti i neka od skrivenih, ali ključnih značenja koje je autor ubacio. Svet koji bi više razumeo i cenio Tarkovskog sigurno bi bio bolji. Njegova poruka kao umetnika čovečanstvu ticala se upravo poziva na umetnost. Poziva na duhovno. Poziva da se teži višim stvarima. U tom nastojanju sam je uspeo, dotakavši svojim filmskim izrazom najdublje istine sveta. Na nama je da ih otkrijemo - naravno, svojim putem.
Autor: M
Нема коментара:
Постави коментар