02.07.2016.

Mogućnost čoveka - Uelbek i "Elementarne čestice"

Jedan od najpoznatijih, ujedno i "problematičnih" pisaca današnjice, Mišel Uelbek je Elementarne čestice izdao kao svoj drugi roman (posle Proširenja područja borbe). Autor ovog članka, gotovo nezainteresovan za društveno-angažovnu komponentu tog i ostalih njegovih dela, zagrejan pre svega za čisto literalne i metafizičke teme, želi u nastavku prikazati (a u duhu tih sklonosti) Elementarne čestice kao roman o čoveku i nesvakidašnjoj, retro-utopijskoj viziji njegovih mana.




Iako obiluje mnoštvom eksplicitnih detalja (katkad je potrebna i teža reč), ovaj roman nije, kako bi se možda moglo pomisliti, tek jedna izolovana paralela između pasivnog Mišela Đerzinskog i njegovog polubrata Bruna suočenog sa kompleksima detinjstva i nekontrolisanim libidom, niti (iako je to donekle intuitivan način posmatranja), manifest jednog (još jednog) savremenog nihilizma. Istina, u oba malopređašnja gledišta (ona odbačena) postoji nešto istine - pogotvo u drugom, jer nihilizam izbija iz većine redova ove knjige, no taj je nihilizam, kako se čini, ljudski - a čovek je, podsetimo na kraj romana, taj od koga se treba oprostiti (čovečanstvo nestaje krajem knjige koja malo posvećuje pažnje i novom svetu i procesu preobražaja - akcenat je, dakle, sve vreme na ljudskoj komponenti, a njihov je svet (ovaj naš, ljudski), doista, nihilistički). Zaista, taj nihilizam (iako je možda pre svega piščev) ne razlikuje se toliko od nihilizma kojem je sklon današnji čovek (koliko je moguć kao generalizacija) - Uelbekove forumlacije su oštre i hladne, no to je prenaglašavanje tu tek kao sredstvo (sredstvo krajnosti) u nanošenju fundamentalnih boja na portret čoveka-nihiliste. Zapravo, moglo bi se reći da su Elementarne čestice knjiga nade - poslednji redovi izrečeni novostvorenom vrstom ljudi (možemo li ih tako zvati?), možda je i najtopliji (nadasve zreo) osvrt na čovečanstvo (današnje, i čovečanstvo ranijih vekova), od strane nekog ko ga zbilja i razume

No šire od strogo istorijskog nivoa, krajnja je svrha ovog dela odati počast toj nesretnoj i hrabroj vrsti što nas je stvorila. Toj patničkoj i bednoj vrsti, što se tek neznatno razlikuje od majmuna, a koja je ipak u sebi nosila toliko plemenitih težnji. Toj rastrganoj, protivrečnostima izmučenoj vrsti, individualističkoj i svadljivoj. (...) U ovom trenu kada poslednji izdanci čovečanstva samo što nisu ugasli, cenimo legitimnim odati mu posljednju počast. (...) Ova je knjiga posvećena čoveku.

Knjiga ne razrađuje kako nestaje to čovečanstvo, no njihov (naš) svet, opsežno opisan ranije, jeste višeslojno apokaliptičan, te, kao takav, sklon raspadanju. (primetimo napomenu da je čovečanstvo sasvim mirno prihvatilo činjenicu da će nestati) Ljudi se tu (ako začas zaboravimo imena i ličnosti pojedinaca) prikazuju kao vrsta katkad plemenitih težnji, vazda sebična, i katkad brutalna, strastvena, glupa; željna, a nesposobna da udovolji sebi (ni drugima); sve se te jedinke (taj zvezdani prah) nakon približavanja udaljavaju, sve one žele biti srećne, a uspevaju samo patiti; niko ne može nikom pomoći - čovekov je svet svet patnje, svet smrti. (a takav svet, doista, ne može beskrajno trajati)

Tako i mi danas možemo slušati tu priču o materijalističkom dobu
Kao staru priču o ljudima.
Tužna je to priča, no neće nas istinski rastužiti
Jer više ne nalikujemo tim ljudima.
Premda izrasli iz njihovih tela i žudnji, odbacili smo njihove podele i pripadnosti
Nismo upoznali njihove radosti niti su nam poznate njihove boli,
Odbacili smo ravnodušno
I bez ikakva napora
Njihov svet smrti.

Nova vrsta se može umnožavati kontrolisano i bez polnog odnosa (u kojem je pak moguće, upravo zbog pomenute kontrole, učiniti užitak još intenzivnijim za nove naraštaje). U njihovom svetu su prevaziđene ljudske mane, ne postoji zlo, sebičnost, oholost, podele, smrt. Njihov je svet mirniji i lišen patnje; umetnost postoji, no postaje umerenija. Jasno, takav svet vuče na utopijski, a danas je, čini se, nemoguće verovati u takva ostrva spasa. No, valja naglasiti: ova se utopija realizuje metodom genetike (Đerzinski u svojoj studiji otkriva kako je problematičan momenat razdvajanje hromozoma tokom mejoze, te da je svaka vrsta koja nastaje putem polnog razmnožavanja smrtna), i takva je utopija savršena (taj joj faktor obezbeđuje bezgrešno sporvodođenje). Za razliku od klasičnih utopija ovde je na delu značajan biološki skok - utopija ne zahvata istu biološku vrstu koja tu utopiju stvara. Reforma umesto društvenog postaje biološki fenomen. Vrli novi svet ovog romana (u kojem postoje osvrti i na Hasklija) ne zapada u banalnost tvrdnje da je taj svet savršeniji - novi čovek tek odmereno kaže da bi ga stari video kao srećnog. (Na kraju krajeva, valja reći da su detalji tog sveta irelevantni za roman; jer to nije roman o tom savršenijem svetu, no o nesavršenom čoveku koji će ga stvoriti)

Do čitavog preobražaja je, dakle, došlo nakon jednog otkrića Đerzinskog (ujedno i poslednjeg) i kampanje jednog mladog čoveka koji je u njegovom otkriću pronašao željenu novu paradigmu. (Još se jedan termin, prilično autentičan, pominje na početku dela - metafizička mutacija. (što podrazumeva globalne i radikalne promene u pogledu na svet, kakav je, na primer, kopernikanski obrt posle srednjevekovnog razdoblja)) Narav Đerzinskog (da se i na to osvrnemo) jeste krajnje suvoparna; to je čovek bezmerne apatije, puk ratio, stereotip naučnika ogrezlog u svoju profesiju. Ljubav je tog čoveka mehanička, kao i štošta drugo - ipak, treba reći kako je, prema opisu kolege-istraživača, taj čovek nosio u sebi nešto jezivo tužno. (Tužno pre svega, no i pomalo zagonetno, jeste kako taj čovek završava: danas mislimo da je ušao u more) Djerzinski je, sasvim jasno, osoba koja (gotovo ni u jednom času) nije volela život.

Čini se da Bruno tu nije izuzetak, te i da pored dosta drugačijeg pogleda na svet i života koji je (naizgled) uzbudljiviji (premda se njegova priča može podvesti i pod utehu konzumerizmom), predstavlja tek čoveka koji na drugi način ispoljava sličnu vrstu patnje. U priču o njemu, naravno, upleteno je i mnogo konkretnih istorijskih motiva (poput razdoblja hipika, šezdesetosmaštva i procvata raznih ljudskih sloboda); tu su i detalji o nesrećnom detinjstvu, sukobu sa vršnjacima i nemogućnošću komunikacije s roditeljem (može biti da je ta nemogućnost razumevanja (shvaćena globalno) i glavni razlog patnje starog čoveka) Naravno, tu je i ona čuvena Uelbekova teza (kao varijacija na Dostojevskog) kojom se, kako kaže, bavi u svojoj književnosti  - da li je u današnjem svetu moguća ljubav? 

Bruno je, kao i Mišel, verovatno neuspeli pokušaj potvrdnog odgovora. Njegovo traganje, sasvim jasno, do kraja ne daje rezultate, i on, kao i Mišel, tu biva samo još jedan od mnogih koji reprezentuju slabosti sadašnjeg (starog) čoveka. Njih dvojica su zapravo, izabrani ne samo kao utemeljitelji novog sveta (njemu je, mora se priznati, Bruno posredno doprineo svojim uticajem na Mišela - da li bi uopšte bilo novog sveta da nisu, primera radi, na Bruninu incijativu otišli na posed Di Meole?), no i kao njegovi validni (premda i krajnji) uzorci. Novo će čovečanstvo (nazvaćemo ga, ipak, tako), obzirno kakvo jeste, sigurno ceniti činjenicu (jer to jeste činjenica!) o patnji onih koji su to (novo!) čovečanstvo omogućili.(Znamo da bili bismo ništa bez ispreplitanja boli i radosti što satkalo je njihovu povest, Znamo da našu su sliku nosili u sebi dok su ih izjedali mržnja i strah, kada su se sudarali u mraku, Dok su, korak po korak, ispisivali svoju povest.)




Нема коментара:

Постави коментар